Prvi muškarac koji se pojavio na naslovnici Plejboja. Mnogi su smatrali da je oboleo od poremećaja ličnosti. Družio se sa Bitlsima. Mrzeo je ljubičastu boju. Bio je omiljeni glumac Elvisa Prislija.
Disklejmer: Ove uloge su meni prva asocijacija na Pitera Selersa, što ne znači da smatram da su sve njegove najbolje.
A SHOT IN THE DARK/ PUCANJ U TAMI (1964)
Filmski serijal "Pink Panter" režisera Blejka Edvardsa, iznedrio nam je najčuveniju ulogu Pitera Selersa, ulogu po kojoj ja znaju široke narodne mase - inspektora Žaka Kluzoa. Iako obožavam sve delove od 1963. do 1978. godine, moj favorit je ipak drugi po redu- "Pucanj u tami". On prvobitno uopšte nije imao veze sa Pink Panterom, ali je projektu dodato par elemenata koji su ga učinili delom gore pomenutog serijala.
Služavka imućne porodice Balon, Maria Gambreli (Elke Somer) optužena je za ubistvo šofera Migela, a inspektoru Kluzou je (greškom) dodeljen slučaj. Kluzo, isprimavši se na Mariu najstrašnjije, insistira na njenoj nevinosti, iako sve činjenice ukazuju suprotno.
Šta reći sem da je Selers ovde opasno izdominirao. Scene u kojima se ne pojavljuje su gotovo pa zanemarljive, čovek je ukrao šou svojom interpretacijom i pokazao suštinu lika na jedinstven, gotovo surealan način. Verujem da je i dosta improvizovao, što me takođe oduševljava. Baš mi je problem da izdvojim neku scenu kao najjaču, jer se forice doslovno ređaju jedna za drugom. Možda bih spomenula Kluzoove anderkaver momente, ali ima tu još toliko toga.
Sviđa mi se i Selersova sinhronizacija sa ostalim likovima, nekako je baš sve na svom idealnom mestu kada je on prisutan u kadru. Dokaz da poštenog Žaka Kluzoa ne može da oživi svako na ovakav način, jeste totalni fijasko Stiva Martina u istoj ulozi godinama kasnije.
Mnogo volim ovu komediju, uspe da me nasmeje i ako je gledam po petnaesti put, a igrom slučaja sam još i izdeprimirana. Takođe je superica za ispijanje šotova, drmneš rakiju svaki put kada je neko ubijen i bude ti baš prijatno do kraja. Tu je i uvodna numera "Shadows of Paris" Henrija Mančinija zbog koje mi svaki put dođe da i ja budem nesrećno zaljubljena. Sve u svemu, jako dobar vajb i velika ljubav za sve koji su učestvovali na ovom sjajnom projektu.
WHAT'S NEW PUSSYCAT?/ ŠTA IMA NOVO MAČKICE? (1965)
Ova komedija je glumačko-scenaristički debi Vudija Alena i bizarni kičeraj koji su samo polupane 60-te mogle da izrode. Centralne teme su preljuba, nimfomanija i još neki psihički poremećaji, a tu je i neizostavna fantazija o "pravoj ljubavi".
Glavni junak Majkl (Piter O'Tul) pokušava da iskulira strah od monogamije i oženi Kerol (Romi Šnajder), devojku koju voli. Igrom slučaja, druge žene ga non-stop spopadaju i navode na blud. Majkl se iz očaja obraća jedinom čoveku koji može da mu pomogne- doktoru Fricu Fasbenderu (Piter Selers), psihoanalitičaru.
Vrhunac zapleta je kada svi mogući likovi koji se pojavljuju u filmu u isto vreme završe u ozloglašenom hotelu Šato Šantel i počnu da upadaju jedni drugima u sobe i prave haos.
Što se mene tiče, Selers je ovde pobedio. Doktor Fasbender ne samo da je fizički upečatljiv, sa grotesknom frizuricom i diskutabilnim odevnim kombinacijama, već je i luđi od svih svojih pacijenata sa grupne terapije zajedno. Mrzi sopstvenu ženu i decu, nedojeban je i tragično se loži na svoju pacijentkinju gospođu Lefevre (Kapućin). Ona je ninfomanka, ali ipak ima neke kriterijume i uporno ga odbija. Zbog toga je doktor Fasbender konstantno uhodi i napastvuje đe stigne, a po potrebi histriše ne bi li privukao njenu pažnju.
Ko god sebe smatra ljubiteljem Selersovih čudnovatih naglasaka i facijalnih ekspresija, gotiviće celu priču. Neki bi možda rekli da je ova uloga "niđe veze", ali ti očigledno ne znaju da cene Selersovo umeće karikiranja.
Ovo nije jedan od onih fimova koje je potrebno previše analizirati. Nedostaci postoje, ali je previše zabavan i treš da ne bi bio gotivan. Možda će ga neko smatrati okidačem za šizofrenični napad, ali mene redovno oraspoloži.
AFTER THE FOX/ U POTRAZI ZA LISICOM (1966)
Kada čuveni italijanski režiser Vitorio De Sika udruži snage sa scenaristom Nilom Simonom i Selersom, koji je tada bio na vrhuncu karijere, dobijamo ovu bespravno zapostavljenu komediju o krijumčarenju tozla.
Piter Selers ovoga puta tumači lik kriminalca zvanog Lisica koji beži iz zatvora ne bi li učestvovao u švercu ukradenog tovara zlata iz Kaira. Lisica kuje savršen plan lažno se predstavljajući kao režiser neorealističkog filma i uključuje stanovnike jednog primorskog sela u akciju, a da oni toga nisu ni svesni. Usput pokušava da ponovo ujedini svoju porodicu i spreči sestru da se prokurva.
Ključno pitanje je zašto je ova komedija u svoje vreme doživela neuspeh i zašto je i dan danas zapostavljena od strane publike. Po meni "U potrazi za lisicom" je mlađi burazer "Pink Pantera"- nisu baš na identičnom nivou, ali su veoma sličnog kvaliteta. Scenario je smislen i dinamičan, dijalozi su zabavni, forice su vickaste, a glumci su sjajni. Pored Pitera Selersa koji je još jednom pokazao koliki je gotivac glumeći Italijana savršeno duhovito, oduševio me je i Viktor Matur u ulozi precvale filmske zvezde.
Eventualni psihološki momenat je tematika ljudske sujete koja je prisutna kod svakog čoveka, od kriminalca do pandura. Takođe su mi super "prozivke" vezane za filmsku industriju, uvek je za poštovanje kada neko zna da se zeza i na svoj račun. Verujem da ću se ovom filmu vratiti još koji put, ako ne zbog svega gore navedenog, onda bar zbog završne scene koja je hit života.
PARTY/ ZABAVA (1968)
Okej, ovo je jedan od onih filmova koji ili baš gotivite, ili vam je katastrofa. Saradnja Blejka Edvardsa i Selersa ovde se nastavila, iako su se pre toga zakleli da više neće raditi zajedno.
Naš protagonista je Hrudni Vi Bakši, dobroćudni, ali bolesno smotani autsajder koji pokušava da ostvari karijeru u Holivudu. To mu baš ne polazi za rukom, čak uspeva i da napravi pičvajz na setu filma u kojem se pojavljuje. Nakon što ga izbace sa snimanja, Hrundi greškom dobija pozivnicu za žur producenta istog filma koji je skoro pa upropastio.
Ova komedija spada u "slepstik" čiji nisam najveći fan, ali mi se ipak dopada kako Selers to radi. On je valjda jedini batica ikada koji može da šaljivo odglumi stranca, a da se neko ne oseti isprozivan po nacionalnoj osnovi.
Scenario je prilično jednostavan, postoji svega par dužih dijaloga, ali je nekako zabavno gledati naivnog Hrundija kako pokušava da se uklopi sa ostalim zvanicama i nenamerno pravi sranje za sranjem. Iako je ovo, brat bratu, film ni o čemu, ipak možemo primetiti akcenat koji se baca na Holivudski krem i određeni način života. Ono što Bakši, za razliku od većine tih ljudi poseduje jeste integritet i to je glavni razlog zašto mi je njegov lik gotivan. Pa nije se meni za dž godinama blu tut uređaj zvao "Brdi Nam Nam".
Predlažem da gledanju ovog filma pristupite rasterećeno i bez nekih većih očekivanja, jer ćete jedino tada moći istinski da uživate u njemu. Pored sjajnog Selersa obratite pažnju na pijanog konobara, bebu slona se pravite da niste ni videli i sve će doći na svoje mesto.
HOFFMAN/ HOFMAN (1970)
Ovo je izuzetno potcenjen film, režisera Alvina Rakofa i pravo malo blago za sve Selersove fanove. Dovoljno je da spomenem da sam ga gledala do pola 4 ujutru, što je za mene pojam. Žanr je, u biti, komedija ali je vrsta humora na koju nailazimo drugačija od onoga na šta smo inače navikli od Pitera Selersa.
Gospodin Hofman (Selers) je mračan tip koji se toliko beznadežno loži na svoju sekretaricu gospođicu Smit (Šinejd Kjuzak) da je ladno spreman da je uceni ne bi li mu dala. Ona se upeca na foru i pristaje da provede sa njim nedelju dana da bi spasila svog verenika kojeg Hofman preti da odruka zbog krađe počinjene u firmi u kojoj svi šljakaju.
Prvih desetak minuta filma asociraju na dramicu koja će se završiti tragično, ali što naši glavni (i maltene jedini) likovi provode više vremena zajedno, to atmosfera postaje opuštenija, da ne kažem razdraganija. Štokholmski sindrom u najavi, mili moji. Ipak, ne smemo zaboraviti da je gospođica Smit verena ženska i koji je razlog njenog boravka u Hofmanovom stanu.
Ovo mi je, odnedavno, nova omiljena uloga Pitera Selersa. Samo ću reći da sam očarana kako je vrhunski oživeo lik i dao mu strukturu i dimenziju. Negde sam pročitala da je čak izjavio da mu je ovo najmanje draga uloga jer ga Hofman podseća na njega samog. Ta činjenica me još više intrigira jer znamo svi da je najnezahvalnije (i najzajebanije) pokazati svetu ono što zaista jesi -sva svoja lica, slabosti i demone.
Ruku na srce, film jeste nesvakidašnji, ali budite otvorenog uma. Ono što bi možda moglo da zasmeta ovde je što nema nekog preteranog akcijanja, uglavnom je centralna tema razvitak odnosa između glavnih likova. Ja gotivim takve filmove ako imaju kvalitetne i dovitljive dijaloge , a to je definitivno slučaj i sa "Hofmanom" . Jedinu zamerku imam za kraj filma, ali pretpostavljam da je i to stvar ukusa.
Нема коментара:
Постави коментар