CRNI TALAS ZA POČETNIKE deo drugi

Napisano u čast Dušana Makavejeva, koji nas je napustio 25. januara ove godine.

LJUBAVNI SLUČAJ ILI TRAGEDIJA SLUŽBENICE PTT-A (1967)

Ovo je drugi igrani film u režiji Dušana Makavejeva za koji je napisao scenario sarađujući sa Brankom Vučićevićem, još jednim filmskim intelektualcem i sineastom.

Eva Ras tumači lik telefonistkinje Izabele, „ovdašnje Mađarice“. Ona se upušta u vezu sa Ahmedom (Slobodan Aligrudić), „ozbiljnim“ baticom čiji je životni poziv deratizacija odnosno odbrana čovečanstva od pacova. Sve je superkul, do trenutka kada Izabela, tokom jednog od Ahmetovih odsustva, ne podlegne udvaranjima kolege sa posla. Gde je nežnost, tu je i grubost, gde je ljubav tu je i smrt. Odnos dvoje ljudi, koji je samo naizgled stabilan, mogao bi da se poistoveti sa stanjem celog društva u datom momentu.

Scena sa nagom Evom i crnim mačorom postala je antologijska. Definitivno zadat „domaći zadatak“ kako se veliča lepota ženskog tela, i kako se  isto koristi u službi metafore. Postavlja se pitanje koja je razlika između seksualne slobode i promiskuiteta i da li je društvo spremno da se oslobodi lažnog morala?

Ono što najviše volim kod gospodina Maka jeste njegova neverovatna sposobnost da spoji igrane segmente filma sa raznim dokumentarnim isečcima i tako stvori fantastične filmske kolaže. U ovom slučaju imamo sekvence sa seksologom dr Aleksandrom Kostićem i kriminologom dr Živojinom Aleksićem, te poneki politički snimak. Makavejev je hrabro, ali i veoma mudro koristio moć montaže u svom radu  iz čega je potekao i čuveni „srpski rez“. 

Dušan Makavejev me nikada nije razočarao svojim radom, čovek je čijoj se prirodi i intelektu neizmerno divim .Bio je ispred svoga vremena, bio je cenzurisan i zabranjivan, ali je uvek imao poentu. Dragi gospodine Makavejev, hvala ti što si nama, tvojim gledaocima, dopustio da iz šarenog kolaža istine koji si složio, tu poentu izvučemo samostalno. Zbogom Mače i hvala za sve!    

 BUĐENJE PACOVA (1967)

Meni lično najdraži film režisera Živojina Pavlovića. Za scenario je i ovoga puta bio zadužen čuveni dvojac Mihić-Kozomara.  

Uloga protagoniste Velimira Bamberga (iliti Pacolina) pripala je Slobodanu Cici Peroviću i on ju je odigrao više nego carski. Pacolino je bivši IB-ovac koji živi osamljenim životom sa bolesnom švecom na grbači. On se tu kao nešto cima, pokušava da opstane i na pošten način dodje do kinte, ali konstantno biva upleten u kriminalne radnje svojih poznanika. Kada konačno skonta neki dinar da sestru pošalje na more, upoznaje prostitutku u koju se zaljubi. Ona ga naravno izotima i nestane sa kešom. Film po meni ipak ima optimističan kraj.  

Što se Bamberga kao lika tiče, na momente me izluđuje svojom naivnošću, a na momente sam fascinirana koliko je dobroćudan čoek. Nisam još načisto da li saosećam sa njim, ili smatram da je neviđeno glup. U svakom slučaju, svi smo mi pomalo Pacolino. Tumaramo tamo-vamo i pokušavamo da nađemo neki smisao svojim životima.

Mali, prljavi glodari su i ovde u službi simbolike, baš kao i u Makavejevom „Ljubavnom slučaju“. Gotovo svi ljudi iz Velimirovog okruženja su opasne pacovčine, a bogami i on sam jer živi kao najobičniji miš. To je, izgleda, bila stvarnost socrealizma. Jedna od zanimljivijih scena mi je upravo kada njih par vijaju pacove po đubrištu, tu je baš očigledna besmisao i koliko su svi otišli dođavola. 

„Buđenje pacova“ je dosta umereniji u odnosu na ostale Žikine filmove, nema pretereno šokantnih scena, a opet nam je stavljeno do znanja koliko je sve sjebano. Pavlovićev rad je prepoznatljiv po dugim kadrovima, ujednačenom ritmu i konstantnom crnilu. Mnogi režiseri smatraju da je Crni talas dobio taj naziv upravo zbog Žikinog stvaralaštva. Ovo je ujedno i jedan od prvih domaćih filmova koji otvoreno spominje homoseksualnost.

Za kraj,ako mene neko pita, jedini logičan redosled gledanja Žikinih pokretnih slika je sledeći: „Kad budem mrtav i beo“, zatim „Buđenje pacova“ i na kraju „Zaseda“. Tek kada ste se upoznali sa čuvenom Trilogijom smrti, ima smisla da nastavite sa filmovima u kojima glumi Bata Životinja i konačno, sa preostalom Pavlovićevom zaostavštinom.

NEMIRNI (1967)

Film „Nemirni“ režisera Vojislava Kokana Rakonjca predstavlja socijalnu dramu koja je ujedno i preteča rokenrol filma. Muziku je radio čuveni bend Elipse koji je kasnije učestvovao na mnogim soundtrack-ovima popularnih filmskih ostvarenja (npr Lajanje na zvezde).

Nakon saobraćajke koja se desila jedne noći u Beogradu, milicija traga za misterioznom devojkom koja je vozila ukredeni auto i izazvala udes. Detektiv zadužen za slučaj sumnja o kome se radi, i postavlja patrolu na autoput.

Svašta mi tu imamo, buntovne maloletnike, gotivnog inspektora, blesavu Milenu Dravić u ulozi kamenjarke, vozača hladnjače razočaranog u ljubav, Jana Vrhoveca koji ničim izazvan mlati utokom po groblju... Pored svega toga, pojavljuje se i Bata Paskaljević kao random pijanac na dve i po minute. Malo li je?

Najveći aduti ovog filma su zasigurno nesvakidašnja kamera sinhronizovana sa rok muzikicom u pozadini, avangardni sadržaj i taj urbani kul vajb koji je prisutan. Iako su eksplicitne scene seksa i nasilja izostale, kao i direktne poruke protiv vodećeg političkog režima, „Nemirni“ nikada nisu imali pravu distribuciju, a Kokan je ubrzo etiketiran kao anarhista. Pretpostavljam da je razlog tome jer je isprozivao višu klasu (čitaj jugoslovenske funkcionere) čija deca su, kao i oni sami, bila privilegovana u odnosu na ostali šljam. Šta reći sem da nas i dan danas muče isti socijalni problemi, s tim što je situacija kulminirala. 

Nažalost, Kokan je dve godine nakon snimanja ovog filma overio pod nerazrešenim okolnostima. Za sobom je ostavio desetak filmova koje možemo da odgledamo isključivo zahvaljujući pirateriji. 

DELIJE (1968)

U pitanju je još jedno čuveno ostvarenje Crnog talasa, film nastao u režiji Miodraga Popovića, a i scenario je njegovih ruku delo. 

Glavni junaci su braća Gvozden (Bata Stojković) i Isidor (Jovan Janićijević), veterani koji se nakon oslobođenja vraćaju u svoje opustelo selo. Rat je ostavio očigledne posledice na narod koji ne prestaje sa podelom na ove i one, a ponajviše su sjebani preživeli vojnici koji ne znaju kako da se vrate normalnom načinu života. Postraumatski poremećaj i šmajseri preostali iz ratnih dana predstavljaju pogubnu kombinaciju za naše protagoniste.

Iskreno, dovoljan je bio uvodni deo filma da shvatim da će mi se dopasti Mićin satirični stil. Upoznaje nas sa likovima koristeći više kraćih kadrova, naratora i sarkastičan ton i to me je odmah osvojilo. Inače on je bio baš opasna glava u umetničkim krugovima, čuven po svom slikarstvu, a kasnije i filmovima koju su, kao i mnogi iz ovog perioda, u ono vreme bili zabranjeni i bunkerisani. Sve scene su dosta svedene, kao i sami dijalozi, ironija je stalno  pristuna, ali opet nije previše nametljiva. Mića je koristio i tehniku fleš beka što smatram da je veoma inteligentno uklopljeno jer glavni likovi i dalje u svojoj glavi „žive u prošlosti“, odnosno ratnom stanju . 

Sve u svemu izuzetno kvalitetan antiratni film koji opisuje koliko je čoveku ustvari teško da se prilagodi promenama, pa makar one bile i na bolje. Rat se dugo, dugo nakon svog završetka i dalje odigrava u ljudima, te je često ta iznenadna „sloboda“ veći mindfuck od borbe i zatočeništva.

UZROK SMRTI NE POMINJATI (1968)

Ratni film „Uzrok smrti ne pominjati“ režirao je  Joca Živanović, dok zasluge za scenario pripadaju Branku V. Radičeviću. Uloge tumače Bekim Fehmiu, prelepa Olivera Katarina, Bata Živojinović i još par faca.

Iz samog naslova možete zaključiti da je glavna i jedina tema ove drame smrt, i to nasilna. Mihajlo, koga glumi Bekim, nesebični je bojadžija koji pokušava da pomogne svojim sunarodnicima snabdevajući ih crninom tokom rata. Kako su okupatori nemilosrdni i žrtava je, iz dana u dan, sve više, bojadžija se udružuje sa kumom Mitrom. Kumara obećava da će nabaviti materijal koji nedostaje ne bi li obezbedili crninu za ožalošćene. Ipak, nisu svi u fazonu „Bog vidi, Bog će platiti“ kao Mihajlo. 

Iako mi je bilo prilično teško da odgledam ovaj film, zaista ga preporučujem kao „retko filmsko svedočanstvo o stradanju Srba za vreme Drugog svetskog rata“. Scena u kojoj sveštenici jedni drugima služe opelo pre nego što ih masovno streljaju ili ona gde snajperista gleda kroz nišan devojčicu kako se igra sa psom, a zatim ustreli psa iz čiste razonode, ostaće mi valjda doživotno u malom mozgu. O kadrovima u kojima su žene maltretirane neću ni da pričam. Ono što mi je, ipak, najjezivije i najistripovanije je što se narod totalno predaje okupatorima, pomiren sa smrću i crninom, te nisam sigurna kako bih protumačila te momente u filmu. Nigde partizana, a bogami ni četnika.

Tačno je da su „Čudna devojka“ ili „Kafanska pevačica“, Jocina dela koja su više po mom ukusu, no smatram da bih ostala poluinformisana da nisam obratila pažnju i na „Uzrok smrti“. Definitivno mogu da potvrdim da je Živanović dočarao potrebnu atmosferu jer je radnja prilično spora, a neumoljiva, kao što je,uostalom, i sam rat. Jedini kontrast jadi i bedi u ovom slučaju su veštačke trepavice Olivere Katarine.

Ko ima petlju i gotivi žanr, a Joca mu je kul, ima moju preporuku svakako.