MOJIH PET SA PITEROM SELERSOM

Prvi muškarac koji se pojavio na naslovnici Plejboja. Mnogi su smatrali da je oboleo od poremećaja ličnosti. Družio se sa Bitlsima. Mrzeo je ljubičastu boju. Bio je omiljeni glumac Elvisa Prislija.

Disklejmer: Ove uloge su meni prva asocijacija na Pitera Selersa, što ne znači da smatram da su sve njegove najbolje.

A SHOT IN THE DARK/ PUCANJ U TAMI (1964)

Filmski serijal "Pink Panter" režisera Blejka Edvardsa, iznedrio nam je najčuveniju ulogu Pitera Selersa, ulogu po kojoj ja znaju široke narodne mase - inspektora Žaka Kluzoa. Iako obožavam sve delove od 1963. do 1978. godine, moj favorit je ipak drugi po redu- "Pucanj u tami". On prvobitno uopšte nije imao veze sa Pink Panterom, ali je projektu dodato par elemenata koji su ga učinili delom gore pomenutog serijala.

Služavka imućne porodice Balon, Maria Gambreli (Elke Somer) optužena je za ubistvo šofera Migela, a inspektoru Kluzou je (greškom) dodeljen slučaj. Kluzo, isprimavši se na Mariu najstrašnjije, insistira na njenoj nevinosti, iako sve činjenice ukazuju suprotno.

Šta reći sem da je Selers ovde opasno izdominirao. Scene u kojima se ne pojavljuje su gotovo pa zanemarljive, čovek je ukrao šou svojom interpretacijom i pokazao suštinu lika na jedinstven, gotovo surealan način. Verujem da je i dosta improvizovao, što me takođe oduševljava. Baš mi je problem da izdvojim neku scenu kao najjaču, jer se forice doslovno ređaju jedna za drugom. Možda bih spomenula Kluzoove anderkaver momente, ali ima tu još toliko toga.

Sviđa mi se i Selersova sinhronizacija sa ostalim likovima, nekako je baš sve na svom idealnom mestu kada je on prisutan u kadru. Dokaz da poštenog Žaka Kluzoa ne može da oživi svako na ovakav način, jeste totalni fijasko Stiva Martina u istoj ulozi godinama kasnije.

 

Mnogo volim ovu komediju, uspe da me nasmeje i ako je gledam po petnaesti put, a igrom slučaja sam još i izdeprimirana. Takođe je superica za ispijanje šotova, drmneš rakiju svaki put kada je neko ubijen i bude ti baš prijatno do kraja. Tu je i uvodna numera "Shadows of Paris" Henrija Mančinija zbog koje mi svaki put dođe da i ja budem nesrećno zaljubljena. Sve u svemu, jako dobar vajb i velika ljubav za sve koji su učestvovali na ovom sjajnom projektu.

WHAT'S NEW PUSSYCAT?/ ŠTA IMA NOVO MAČKICE? (1965)

Ova komedija je glumačko-scenaristički debi Vudija Alena i bizarni kičeraj koji su samo polupane 60-te mogle da izrode. Centralne teme su preljuba, nimfomanija i još neki psihički poremećaji, a tu je i neizostavna fantazija o "pravoj ljubavi". 

Glavni junak Majkl (Piter O'Tul) pokušava da iskulira strah od monogamije i oženi Kerol (Romi Šnajder), devojku koju voli. Igrom slučaja, druge žene ga non-stop spopadaju i navode na blud. Majkl se iz očaja obraća jedinom čoveku koji može da mu pomogne- doktoru Fricu Fasbenderu (Piter Selers), psihoanalitičaru. 

Vrhunac zapleta je kada svi mogući likovi koji se pojavljuju u filmu u isto vreme završe u ozloglašenom hotelu Šato Šantel i počnu da upadaju jedni drugima u sobe i prave haos.

Što se mene tiče, Selers je ovde pobedio. Doktor Fasbender ne samo da je fizički upečatljiv, sa grotesknom frizuricom i diskutabilnim odevnim kombinacijama, već je i luđi od svih svojih pacijenata sa grupne terapije zajedno. Mrzi sopstvenu ženu i decu, nedojeban je i tragično se loži na svoju pacijentkinju gospođu Lefevre (Kapućin). Ona je ninfomanka, ali ipak ima neke kriterijume i uporno ga odbija. Zbog toga je doktor Fasbender konstantno uhodi i napastvuje đe stigne, a po potrebi histriše ne bi li privukao njenu pažnju.

 

Ko god sebe smatra ljubiteljem Selersovih čudnovatih naglasaka i facijalnih ekspresija, gotiviće celu priču. Neki bi možda rekli da je ova uloga "niđe veze", ali ti očigledno ne znaju da cene Selersovo umeće karikiranja.

Ovo nije jedan od onih fimova koje je potrebno previše analizirati. Nedostaci postoje, ali je previše zabavan i treš da ne bi bio gotivan. Možda će ga neko smatrati okidačem za šizofrenični napad, ali mene redovno oraspoloži.

 

AFTER THE FOX/ U POTRAZI ZA LISICOM (1966)

 Kada čuveni italijanski režiser Vitorio De Sika udruži snage sa scenaristom Nilom Simonom i Selersom, koji je tada bio na vrhuncu karijere, dobijamo ovu bespravno zapostavljenu komediju o krijumčarenju tozla.

Piter Selers ovoga puta tumači lik kriminalca zvanog Lisica koji beži iz zatvora ne bi li učestvovao u švercu ukradenog tovara zlata iz Kaira. Lisica kuje savršen plan lažno se predstavljajući kao režiser neorealističkog filma i uključuje stanovnike jednog primorskog sela u akciju, a da oni toga nisu ni svesni. Usput pokušava da ponovo ujedini svoju porodicu i spreči sestru da se prokurva.

Ključno pitanje je zašto je ova komedija u svoje vreme doživela neuspeh i zašto je i dan danas zapostavljena od strane publike. Po meni "U potrazi za lisicom" je mlađi burazer "Pink Pantera"- nisu baš na identičnom nivou, ali su veoma sličnog kvaliteta. Scenario je smislen i dinamičan, dijalozi su zabavni, forice su vickaste, a glumci su sjajni. Pored Pitera Selersa koji je još jednom pokazao koliki je gotivac glumeći Italijana savršeno duhovito, oduševio me je i Viktor Matur u ulozi precvale filmske zvezde.

Eventualni psihološki momenat je tematika ljudske sujete koja je prisutna kod svakog čoveka, od kriminalca do pandura. Takođe su mi super "prozivke" vezane za filmsku industriju, uvek je za poštovanje kada neko zna da se zeza i na svoj račun. Verujem da ću se ovom filmu vratiti još koji put, ako ne zbog svega gore navedenog, onda bar zbog završne scene koja je hit života.

 

PARTY/ ZABAVA (1968)

Okej, ovo je jedan od onih filmova koji ili baš gotivite, ili vam je katastrofa. Saradnja Blejka Edvardsa i Selersa ovde se nastavila, iako su se pre toga zakleli da više neće raditi zajedno.

Naš protagonista je Hrudni Vi Bakši, dobroćudni, ali bolesno smotani autsajder koji pokušava da ostvari karijeru u Holivudu. To mu baš ne polazi za rukom, čak uspeva i da napravi pičvajz na setu filma u kojem se pojavljuje. Nakon što ga izbace sa snimanja, Hrundi greškom dobija pozivnicu za žur producenta istog filma koji je skoro pa upropastio.

Ova komedija spada u "slepstik" čiji nisam najveći fan, ali mi se ipak dopada kako Selers to radi. On je valjda jedini batica ikada koji može da šaljivo odglumi stranca, a da se neko ne oseti isprozivan po nacionalnoj osnovi.

 Scenario je prilično jednostavan, postoji svega par dužih dijaloga, ali je nekako zabavno gledati naivnog Hrundija kako pokušava da se uklopi sa ostalim zvanicama i nenamerno pravi sranje za sranjem. Iako je ovo, brat bratu, film ni o čemu, ipak možemo primetiti akcenat koji se baca na Holivudski krem i određeni način života. Ono što Bakši, za razliku od većine tih ljudi poseduje jeste integritet i to je glavni razlog zašto mi je njegov lik gotivan. Pa nije se meni za dž godinama blu tut uređaj zvao "Brdi Nam Nam".

Predlažem da gledanju ovog filma pristupite rasterećeno i bez nekih većih očekivanja, jer ćete jedino tada moći istinski da uživate u njemu. Pored sjajnog Selersa obratite pažnju na pijanog konobara, bebu slona se pravite da niste ni videli i sve će doći na svoje mesto. 

 

HOFFMAN/ HOFMAN (1970)

 Ovo je izuzetno potcenjen film, režisera Alvina Rakofa i pravo malo blago za sve Selersove fanove. Dovoljno je da spomenem da sam ga gledala do pola 4 ujutru, što je za mene pojam. Žanr je, u biti, komedija ali je vrsta humora na koju nailazimo drugačija od onoga na šta smo inače navikli od Pitera Selersa.

Gospodin Hofman (Selers) je mračan tip koji se toliko beznadežno loži na svoju sekretaricu gospođicu Smit (Šinejd Kjuzak) da je ladno spreman da je uceni ne bi li mu dala. Ona se upeca na foru i pristaje da provede sa njim nedelju dana da bi spasila svog verenika kojeg Hofman preti da odruka zbog krađe počinjene u firmi u kojoj svi šljakaju.

Prvih desetak minuta filma asociraju na dramicu koja će se završiti tragično, ali što naši glavni (i maltene jedini) likovi provode više vremena zajedno, to atmosfera postaje opuštenija, da ne kažem razdraganija. Štokholmski sindrom u najavi, mili moji. Ipak, ne smemo zaboraviti da je gospođica Smit verena ženska i koji je razlog njenog boravka u Hofmanovom stanu.

Ovo mi je, odnedavno, nova omiljena uloga Pitera Selersa. Samo ću reći da sam očarana kako je vrhunski oživeo lik i dao mu strukturu i dimenziju. Negde sam pročitala da je čak izjavio da mu je ovo najmanje draga uloga jer ga Hofman podseća na njega samog. Ta činjenica me još više intrigira jer znamo svi da je najnezahvalnije (i najzajebanije) pokazati svetu ono što zaista jesi -sva svoja lica, slabosti i demone.

 Ruku na srce, film jeste nesvakidašnji, ali budite otvorenog uma. Ono što bi možda moglo da zasmeta ovde je što nema nekog preteranog akcijanja, uglavnom je centralna tema razvitak odnosa između glavnih likova. Ja gotivim takve filmove ako imaju kvalitetne i dovitljive dijaloge , a to je definitivno slučaj i sa "Hofmanom" . Jedinu zamerku imam za kraj filma, ali pretpostavljam da je i to stvar ukusa.

 

  

CRNI TALAS ZA POČETNIKE deo drugi

Napisano u čast Dušana Makavejeva, koji nas je napustio 25. januara ove godine.

LJUBAVNI SLUČAJ ILI TRAGEDIJA SLUŽBENICE PTT-A (1967)

Ovo je drugi igrani film u režiji Dušana Makavejeva za koji je napisao scenario sarađujući sa Brankom Vučićevićem, još jednim filmskim intelektualcem i sineastom.

Eva Ras tumači lik telefonistkinje Izabele, „ovdašnje Mađarice“. Ona se upušta u vezu sa Ahmedom (Slobodan Aligrudić), „ozbiljnim“ baticom čiji je životni poziv deratizacija odnosno odbrana čovečanstva od pacova. Sve je superkul, do trenutka kada Izabela, tokom jednog od Ahmetovih odsustva, ne podlegne udvaranjima kolege sa posla. Gde je nežnost, tu je i grubost, gde je ljubav tu je i smrt. Odnos dvoje ljudi, koji je samo naizgled stabilan, mogao bi da se poistoveti sa stanjem celog društva u datom momentu.

Scena sa nagom Evom i crnim mačorom postala je antologijska. Definitivno zadat „domaći zadatak“ kako se veliča lepota ženskog tela, i kako se  isto koristi u službi metafore. Postavlja se pitanje koja je razlika između seksualne slobode i promiskuiteta i da li je društvo spremno da se oslobodi lažnog morala?

Ono što najviše volim kod gospodina Maka jeste njegova neverovatna sposobnost da spoji igrane segmente filma sa raznim dokumentarnim isečcima i tako stvori fantastične filmske kolaže. U ovom slučaju imamo sekvence sa seksologom dr Aleksandrom Kostićem i kriminologom dr Živojinom Aleksićem, te poneki politički snimak. Makavejev je hrabro, ali i veoma mudro koristio moć montaže u svom radu  iz čega je potekao i čuveni „srpski rez“. 

Dušan Makavejev me nikada nije razočarao svojim radom, čovek je čijoj se prirodi i intelektu neizmerno divim .Bio je ispred svoga vremena, bio je cenzurisan i zabranjivan, ali je uvek imao poentu. Dragi gospodine Makavejev, hvala ti što si nama, tvojim gledaocima, dopustio da iz šarenog kolaža istine koji si složio, tu poentu izvučemo samostalno. Zbogom Mače i hvala za sve!    

 BUĐENJE PACOVA (1967)

Meni lično najdraži film režisera Živojina Pavlovića. Za scenario je i ovoga puta bio zadužen čuveni dvojac Mihić-Kozomara.  

Uloga protagoniste Velimira Bamberga (iliti Pacolina) pripala je Slobodanu Cici Peroviću i on ju je odigrao više nego carski. Pacolino je bivši IB-ovac koji živi osamljenim životom sa bolesnom švecom na grbači. On se tu kao nešto cima, pokušava da opstane i na pošten način dodje do kinte, ali konstantno biva upleten u kriminalne radnje svojih poznanika. Kada konačno skonta neki dinar da sestru pošalje na more, upoznaje prostitutku u koju se zaljubi. Ona ga naravno izotima i nestane sa kešom. Film po meni ipak ima optimističan kraj.  

Što se Bamberga kao lika tiče, na momente me izluđuje svojom naivnošću, a na momente sam fascinirana koliko je dobroćudan čoek. Nisam još načisto da li saosećam sa njim, ili smatram da je neviđeno glup. U svakom slučaju, svi smo mi pomalo Pacolino. Tumaramo tamo-vamo i pokušavamo da nađemo neki smisao svojim životima.

Mali, prljavi glodari su i ovde u službi simbolike, baš kao i u Makavejevom „Ljubavnom slučaju“. Gotovo svi ljudi iz Velimirovog okruženja su opasne pacovčine, a bogami i on sam jer živi kao najobičniji miš. To je, izgleda, bila stvarnost socrealizma. Jedna od zanimljivijih scena mi je upravo kada njih par vijaju pacove po đubrištu, tu je baš očigledna besmisao i koliko su svi otišli dođavola. 

„Buđenje pacova“ je dosta umereniji u odnosu na ostale Žikine filmove, nema pretereno šokantnih scena, a opet nam je stavljeno do znanja koliko je sve sjebano. Pavlovićev rad je prepoznatljiv po dugim kadrovima, ujednačenom ritmu i konstantnom crnilu. Mnogi režiseri smatraju da je Crni talas dobio taj naziv upravo zbog Žikinog stvaralaštva. Ovo je ujedno i jedan od prvih domaćih filmova koji otvoreno spominje homoseksualnost.

Za kraj,ako mene neko pita, jedini logičan redosled gledanja Žikinih pokretnih slika je sledeći: „Kad budem mrtav i beo“, zatim „Buđenje pacova“ i na kraju „Zaseda“. Tek kada ste se upoznali sa čuvenom Trilogijom smrti, ima smisla da nastavite sa filmovima u kojima glumi Bata Životinja i konačno, sa preostalom Pavlovićevom zaostavštinom.

NEMIRNI (1967)

Film „Nemirni“ režisera Vojislava Kokana Rakonjca predstavlja socijalnu dramu koja je ujedno i preteča rokenrol filma. Muziku je radio čuveni bend Elipse koji je kasnije učestvovao na mnogim soundtrack-ovima popularnih filmskih ostvarenja (npr Lajanje na zvezde).

Nakon saobraćajke koja se desila jedne noći u Beogradu, milicija traga za misterioznom devojkom koja je vozila ukredeni auto i izazvala udes. Detektiv zadužen za slučaj sumnja o kome se radi, i postavlja patrolu na autoput.

Svašta mi tu imamo, buntovne maloletnike, gotivnog inspektora, blesavu Milenu Dravić u ulozi kamenjarke, vozača hladnjače razočaranog u ljubav, Jana Vrhoveca koji ničim izazvan mlati utokom po groblju... Pored svega toga, pojavljuje se i Bata Paskaljević kao random pijanac na dve i po minute. Malo li je?

Najveći aduti ovog filma su zasigurno nesvakidašnja kamera sinhronizovana sa rok muzikicom u pozadini, avangardni sadržaj i taj urbani kul vajb koji je prisutan. Iako su eksplicitne scene seksa i nasilja izostale, kao i direktne poruke protiv vodećeg političkog režima, „Nemirni“ nikada nisu imali pravu distribuciju, a Kokan je ubrzo etiketiran kao anarhista. Pretpostavljam da je razlog tome jer je isprozivao višu klasu (čitaj jugoslovenske funkcionere) čija deca su, kao i oni sami, bila privilegovana u odnosu na ostali šljam. Šta reći sem da nas i dan danas muče isti socijalni problemi, s tim što je situacija kulminirala. 

Nažalost, Kokan je dve godine nakon snimanja ovog filma overio pod nerazrešenim okolnostima. Za sobom je ostavio desetak filmova koje možemo da odgledamo isključivo zahvaljujući pirateriji. 

DELIJE (1968)

U pitanju je još jedno čuveno ostvarenje Crnog talasa, film nastao u režiji Miodraga Popovića, a i scenario je njegovih ruku delo. 

Glavni junaci su braća Gvozden (Bata Stojković) i Isidor (Jovan Janićijević), veterani koji se nakon oslobođenja vraćaju u svoje opustelo selo. Rat je ostavio očigledne posledice na narod koji ne prestaje sa podelom na ove i one, a ponajviše su sjebani preživeli vojnici koji ne znaju kako da se vrate normalnom načinu života. Postraumatski poremećaj i šmajseri preostali iz ratnih dana predstavljaju pogubnu kombinaciju za naše protagoniste.

Iskreno, dovoljan je bio uvodni deo filma da shvatim da će mi se dopasti Mićin satirični stil. Upoznaje nas sa likovima koristeći više kraćih kadrova, naratora i sarkastičan ton i to me je odmah osvojilo. Inače on je bio baš opasna glava u umetničkim krugovima, čuven po svom slikarstvu, a kasnije i filmovima koju su, kao i mnogi iz ovog perioda, u ono vreme bili zabranjeni i bunkerisani. Sve scene su dosta svedene, kao i sami dijalozi, ironija je stalno  pristuna, ali opet nije previše nametljiva. Mića je koristio i tehniku fleš beka što smatram da je veoma inteligentno uklopljeno jer glavni likovi i dalje u svojoj glavi „žive u prošlosti“, odnosno ratnom stanju . 

Sve u svemu izuzetno kvalitetan antiratni film koji opisuje koliko je čoveku ustvari teško da se prilagodi promenama, pa makar one bile i na bolje. Rat se dugo, dugo nakon svog završetka i dalje odigrava u ljudima, te je često ta iznenadna „sloboda“ veći mindfuck od borbe i zatočeništva.

UZROK SMRTI NE POMINJATI (1968)

Ratni film „Uzrok smrti ne pominjati“ režirao je  Joca Živanović, dok zasluge za scenario pripadaju Branku V. Radičeviću. Uloge tumače Bekim Fehmiu, prelepa Olivera Katarina, Bata Živojinović i još par faca.

Iz samog naslova možete zaključiti da je glavna i jedina tema ove drame smrt, i to nasilna. Mihajlo, koga glumi Bekim, nesebični je bojadžija koji pokušava da pomogne svojim sunarodnicima snabdevajući ih crninom tokom rata. Kako su okupatori nemilosrdni i žrtava je, iz dana u dan, sve više, bojadžija se udružuje sa kumom Mitrom. Kumara obećava da će nabaviti materijal koji nedostaje ne bi li obezbedili crninu za ožalošćene. Ipak, nisu svi u fazonu „Bog vidi, Bog će platiti“ kao Mihajlo. 

Iako mi je bilo prilično teško da odgledam ovaj film, zaista ga preporučujem kao „retko filmsko svedočanstvo o stradanju Srba za vreme Drugog svetskog rata“. Scena u kojoj sveštenici jedni drugima služe opelo pre nego što ih masovno streljaju ili ona gde snajperista gleda kroz nišan devojčicu kako se igra sa psom, a zatim ustreli psa iz čiste razonode, ostaće mi valjda doživotno u malom mozgu. O kadrovima u kojima su žene maltretirane neću ni da pričam. Ono što mi je, ipak, najjezivije i najistripovanije je što se narod totalno predaje okupatorima, pomiren sa smrću i crninom, te nisam sigurna kako bih protumačila te momente u filmu. Nigde partizana, a bogami ni četnika.

Tačno je da su „Čudna devojka“ ili „Kafanska pevačica“, Jocina dela koja su više po mom ukusu, no smatram da bih ostala poluinformisana da nisam obratila pažnju i na „Uzrok smrti“. Definitivno mogu da potvrdim da je Živanović dočarao potrebnu atmosferu jer je radnja prilično spora, a neumoljiva, kao što je,uostalom, i sam rat. Jedini kontrast jadi i bedi u ovom slučaju su veštačke trepavice Olivere Katarine.

Ko ima petlju i gotivi žanr, a Joca mu je kul, ima moju preporuku svakako.