Početkom 60-tih godina nastao je Novi jugoslovenski film kao odgovor na brojna partizanska ostvarenja koje je finansirala vlada i koja su uglavnom služila za propagandu tadašnjeg vodećeg političkog režima. Predstavnici vlasti su otvoreno bacili hejt na Novi film i nazvali ga Crnim talasom, međutim ovaj naziv su prihvatili i stvaraoci istog i tako je ostalo do dana današnjeg. Glavna karakteristika Crnog talasa je realan prikaz života, bez ulepšavanja i foliranja. Mnogi od ovih filmova su bili zabranjeni i cenzurisani u našoj zemlji, ali su u svetu osvajali najprestižnije nagrade i pobrali sjajne kritike. Najistaknutiji režiseri ovog perioda su: Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, Jovan Živanović i drugi.
Crni talas je definitivno jedan od najplodnijih perioda domaćeg filma i obavezna lektira.
Protiv Druga Tita lično neam ništa, čak mislim da se u "grobu prevrće", ali to je neka druga tema koju ovde nećemo načinjati.
ČUDNA DEVOJKA (1962)
Film je režirao Jovan Živanović, a scenario su napisali Jug Grizelj i Grozdana Olujić.
Predivna Špela Rozin tumači lik Minje, devojke koja dolazi iz provincije u Beograd na studije ekonomije, a nije baš da je ljubitelj iste. Tu sam je odmah zgotivila s obzirom da ni meni često nije jasno zašto sam upisala taj fakultet. Istina je da je ona ustvari pobegla što dalje od kuće nakon afere sa oženjenim profesorom crtanja. U studentskom domu je svi znaju kao "čudnu devojku" jer prosipa ogorčene, starmale fazone i tvrdi da je ljubav glupost. U vozu Minja upoznaje Peđu (Zoran Radmilović, jedva prepoznah čoveka), mladog novinara koji ima finu platu i svoju "garniseru". Ona mu se odmah svidi, toliko da želi da je oženi. Pored njega, za oko joj je zapao i Nenad, apsolvent medicine koji, s druge strane, nema previše živaca za njeno nipodaštavanje muškog roda. Šta će biti sa ovim ljubavnim trouglom možete otkriti ako neko ponovo okači ovaj film na Youtube, jer vidim da je profil dobrog čoveka koji je to prvi uradio, prijavljen i obrisan.
Očarana sam ovom ljubavnom dramom i mnogo mi se dopada način na koji je prikazan život studenata u Beogradu, šezdesetih godina. Tačno je da je naracija u filmu pomalo nezgrapna i čudna, ali "vajb" je toliko sjajan da mi dođe da se teleportujem u to doba. Pri tome, ništa nije ulepšano, sve je prikazano realno, od studentskog doma, preko mizernih stipendija, pa sve do baraka na Voždovcu.
Film je crno-beo i to smatram njegovom prednošću. Joca Živanović je toliko lepo i romantično dočarao atmosferu, da boje nisu potrebne, čak bi po meni bile i suvišne.
ČOVEK NIJE TICA (1965)
Ovo je debitantski film Dušana Makavejeva za koji je sam napisao scenario. Na samom početku je naznačeno da je u pitanju ljubavna priča, ali znajući Makavejeva i njegov rad, ovaj film nikako nije samo to.
Jan (Janez Vrhovec) i Rajka (Milena Dravić) započinju romansu. Njoj ne smeta što je on dosta stariji i što je tu samo u prolazu, dok ne završi posao zbog kojeg je i došao. On je pak spreman da je povede sa sobom. Međutim, iako zaljubljena, Rajka još uvek nije istražila sve aspekte života i ljubavi. Paralelno sa ovom pričom, Makavejev nam prikazuje i odnos između radnika u fabrici, Barbulovića i njegove žene. Barbulović je klasičan primer mužjaka koji suprugu smatra svojom sluškinjom i rasipa novac na kurve i alkohol.
Ipak, tematika filma nije isključivo odnos između muškaraca i žena, nego i radnička realnost u doba socijalizma. Film započinje izlaganjem profesionalnog hipnotizera Roka Ćirkovića koji nas upućuje u narodna verovanja o magiji i objašnjava šta je hipnoza. Ova scena nas uvodi u priču o odbijanju malog čoveka da se prepusti napretku i industrijalizaciji. Možda je tehnologija postala razvijenija, ali će prosečan radnik radije otići u kafanu i gledati pevačicu Fatimu kako mrda kukovima, nego što će sa uživanjem slušati Betovenovu "Odu radosti".
Radnja filma je prilično jednostavna, bez preteranih zapleta, ali obiluje simbolikom i sjajnom kamerom i fotografijom. Citiraću Slobodana Šijana koji je rekao da "Čovek nije tica" u sebi sadrži "od svega pomalo, od mečkara do blata, radnika, mađioničara i svih raznih tema koje se kasnije razgranavaju kroz ove naše filmove".
Sam naziv filma naznačava koliko je čovek ustvari ograničen u svojoj slobodi, ne samo zato što nema krila, već i zbog drugih ljudi, pravila, posla i okruženja. Kad malo bolje razmislim, retko šta nas ne sputava u želji da poletimo u visine.
KAD BUDEM MRTAV I BEO (1967)
Film je režirao Žika Pavlović i deo je trilogije u koju spadaju i "Buđenje pacova" i "Zaseda". Scenario su napisali Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara. Naš antiheroj je Janko Bugarski poznatiji kao Džimi Barka (Dragan Nikolić). On je lik koji će pre ukrasti nego zaraditi, kresnuće koju stigne i onda nestati, slagaće ladno, pa i uceniti. Njegove putešestvije počinju kada, zajedno sa devojkom Lilicom, dobija otkaz kao višak sa sezonskog posla. S obzirom na to da ne može da pronađe novu šljaku, Janko se upušta u niz kratkotrajnih poznanstava sa raznoraznim ženama od kojih svaka želi da mu pomogne. Među njima je i pevačica Duška koju glumi Ružica Sokić. Džimijev san je da postane popularni pevač, ali problem je što mu sluh i nije jača strana. Nažalost, harizma nije dovoljna da ga učini bogatim i slavnim.
Film počinje citatom V. Borherta: "Kad budem mrtav i beo, ja bih ipak nekako hteo da makar kakva nekakva svetiljka budem." Po meni ova rečenica je u totalnom kontrastu sa onim što nam Žika Pavlović prikazuje - sivilo i beznađe usled industrijalizacije gde radna snaga biva zamenjena mašinama i socijalističku svakodnevicu koja od pojedinaca pravi beskoristan ološ.
Danas, pedeset godina nakon što je "Kad budem mrtav i beo" snimljen kao kritika, situacija je mnogo gora. Nije bitno što su vlast i politički režim totalno drugačiji, ovo je jedan bezvremenski film sa uvek aktuelnom tematikom.
Ako se do sada niste susretali sa radom Žike Pavlovića, moja topla preporuka je da ovu crnu komediju odgledate prvu, jer će vas na savršen način uvesti u svet Žikinih remek-dela.
SKUPLJAČI PERJA (1967)
Jedan od najznačajnijih filmova Crnog talasa, upravo je film režisera Saše Petrovića za koji je sam napisao scenario. Radnja nas vodi u selo u blizini Sombora i upoznaje sa teškim životom Cigana koji tu prebivaju. Glavni junak je Beli Bora Perjar (Bekim Fehmiju) koji se, samo mu ime kaže, bavi preprodajom perja. Bora je, iako živi sa starom majkom, ženom i decom, čovek boem koji voli kafanu i kocku. Kako zaradi kintu, izgubi je na ajncu, pa prodaje kevin televizor koji pri novom novčanom dobitku ponovo otkupi i tako u krug. Zaljubljen je u Tisu, čiji je očuh Mirta (Bata Životinja) Borin glavni konkurent u poslu. Njihova veza nailazi na mnoge prepreke, a između ostalog i Mirta se tajno loži na Tisu i ne da je Bori. Tisa je mlada i rastrzana između ljubavi i želje za navodnim lepšim životom u prestonici. U međuvremenu, Mirta i Bora se sukobljavaju oko nje i odatle proizilazi antologijska scena u perju.
Svaka emocija je u ovom filmu prikazana toliko intenzivno i stvarno, da je nemoguće da je i sami ne osetite. Poenta "Skupljača perja" je da svaki čovek traga za svojom slobodom, a Romi kao narod pravi su primer koliko je teško dostići istu. Život je dragocen i lep, ali i gorak i komplikovan, pogotovo ako se prepustimo sudbini koja često zna da se poigra.
Film je snimljen u izuzetno teškim uslovima, što je doprinelo autentičnosti i većinu likova su odglumili naturščici. Pojavljuju se još i Olivera Katarina kao Lenče, Mija Aleksić kao otac Pavle, kao i Rahela Ferari. Scena na koju ja uvek "puštam krv" je ona iz kafane, kada Lenče peva "Đelem, đelem", a Bora golim rukama lomi čaše pogođen pesmom.
I BOG STVORI KAFANSKU PEVAČICU (1972)
Film je režirao Joca Živanović, a scenario su napisali Bogdan Jovanović i Gordan Mihić.
Ako ste ljubitelji kafane, ovo je prava stvar za vas, jer se veći deo radnje odvija u "renomiranim ugostiteljskim objektima." Tu su pevačica i bend, gomila srče i alkohola, karirani stolnjaci i redovne tuče između mušterija. Već u prvoj sceni jedan od gostiju biva uboden nožem u stomak i uz reči "Hajdemo Žiko, jebaše mi majku" batrga iz kafane i umire. Svemu tome, naravno, prisustvuje naša glavna junakinja, pevačica Bela Seka koju glumi Vera Čukić. Seka peva- sabija, prelepa je, ustaje i leže sa savršeno iscrtanim alajnerom, ali kada i sama popije batine, jasno joj je da mora da pronađe novo radno mesto. U tome joj pomaže Damnjan Ilić, za prijatelje Nuklear (Žika Milenković) koji je odvodi u mesto kraj Đerdapa, tik uz branu. Seka tamo upoznaje Ratka (Bata Životinja), radnika na gradilištu hidrocentrale. Prvi put se sreću u lokalnoj kafani gde ona počinje da radi. Scena u kojoj Seka otkopčava bluzu pred publikom, a Ratko pritrčava i viče joj "Nemoj!" iako je ne poznaje, meni je jedna od omiljenih. Ljubav se rađa i ubrzo postaju muž i žena. Da li će taj brak uspeti da opstane? Sekin jedini dom pre toga bila je kafana, ona ju je hranila i oblačila, a taj stil života je totalno drugačiji od Ratomirovog.
Na kraju bih samo izdvojila Lepu Lukić koja igra Lunu, Sekinu koleginicu pevačicu. Izdominirala žena, čak je i Vera Čukić izjavila da joj je Lepa puno pomogla da i sama uđe u lik.
Luna je opasno navučena na rakiju, ne prestaje da cuga dok radi, a ni u slobodno vreme, i stalno nabraja šta joj je sve muška stoka priredila u životu. Scene sa njom daju ovom filmu dozu crnog humora, koji je često prisutan u ostvarenjima Crnog talasa.
Нема коментара:
Постави коментар