PET FILMOVA ZA POGLEDATI NAKON ŠTO "DOBIJETE KORPU"

Šta da vam kažem braćo i sestre, dešava se. Nije lako, a ni prijatno kada ste ispaljeni, znam, ali nema tog lošeg osećanja koje jedan kvalitetan filmski maraton ne može da odagna, verujte meni.

Ako ste u ovim kritičnim trenutcima ljubitelji "Beležnice" ili nečega tog tipa, sledeća lista vam najverovatnije neće odgovarati. Ako pak želite da odvučete svoje misli na drugu stranu ili da se nasmejete, možda pronađete nešto za sebe. Sve u svemu, ovo su neki od filmova koje ja preferiram da pogledam nakon raskida, a i u ostalim situacijama kada sam izbedačena ili prosto imam želju da zabodem srednji prst u nečije oko.

Nadam se da će ovo nekome i da posluži, a u slučaju da ne, uvek vam ostaje kafana kao lek za ranjeno srce. Tu greške nema.

NAKED LUNCH/ GOLI RUČAK (1991)

 Ovo je adaptacija istoimenog romana Vilijama S. Barouza koju je režirao multitalentovani Kanađanin, Dejvid Kronenberg. U pitanju je sci-fi drama koja definitivno nije za svačiji stomak, a ni um. U scenario su ubačeni i momenti iz Barouzovog života, tako da je ovaj film miks izmišljenog i onoga što se piscu zaista dogodilo.

Vilijam Li je bivši džanki koji se bavi istrebljivanjem buba. Jednom prilikom mu usred posla ponestaje insekticida i tada saznaje da njegova žena koristi isti kako bi se uradila, mešajući ga sa laksativom za bebe. Ubrzo se i on navuče, saznaje da je tajni agent i slučajno ubija suprugu. Bežeći od zakona, Li dospeva u gradić na severu Afrike, gde počinje da piše izveštaje za svoje nadređene i otkriva proizvodnju i distribuciju "crnog mesa", opijata koji se dobija od unutrašnjih organa džinovske stonoge.

U slučaju da ste gadljivi, zaobiđite "Goli ručak" u širokom luku jer ćete se nagledati buba koje progovaraju na dupe (bukvalno) i raznoraznih vanzemaljskih bića. Ovaj film nije za vas ni ako ste homofobični ili imate strah od igala. Ako se pak i sami bavite pisanjem, predložila bih vam da ga odgledate, jer se ovde pre svega govori o stvaralačkom procesu, a pisci ipak najbolje razumeju koliko on može biti destruktivan.

Način na koji meni dotični film pomaže u momentima neraspoloženosti je što me veoma efikasno odvlači od patetičnih misli, a i bude mi drago što nemam muža da me slučajno upuca u glavu. Uglavnom, sve preporuke ako tražite nešto malo čudnije i drugačije.

Tu je i dokumentarac "William S. Burroughs: A Man Within", koga interesuju detalji iz života ovog pisca.

ANNIE HALL/ ENI HOL (1977)

Pored toga što je ovo jedan od najhvaljenijih filmova režisera Vudija Alena, za mene predstavlja i obaveznu terepiju nakon svakog raskida u proteklih nekoliko godina. Vudi je takođe napisao scenario uz pomoć Maršala Brikmana sa kojim je sarađivao na nekoliko projekata.

Upoznajemo Alvija Singera (Vudi Alen), neurotičnog, ali veoma inteligentnog komičara, i Eni Hol (Dajana Kiton), pomalo nesigurnu, ali veselu kreaturu koja peva po noćnim klubovima. I oni se međusobno upoznaju, zaljubljuju se i započinju vezu. Ono što ovu romantičnu komediju razlikuje od ostalih je što takođe u nekom momentu i raskidaju te nastavljaju svoje živote jedno bez drugoga, a pri tome niko ne umre od tuge ili slično.

Izuzetno duhovit film, za one kojima prija Vudijev specifični humor. Alen je koristio najrazličitije tehnike kako bi ispričao priču: stavljanje sebe ili drugih u uloge posmatrača u flešbekovima, korišćenje titlova da bi se otkrilo šta sagovornici zaista misle i ostalo.

Ako se slučajno zajebete pa istripujete da ne možete da živite bez neke osobe, odgledajte ovo, dođite sebi. Ono što nam "Eni Hol" poručuje je da treba da se pomirimo sa tim da su neki ljudi samo prolaznici u našem životu i da je to prirodna stvar i još jedno novo iskustvo koje one pametnije nečim i nauči.

 "Tip dolazi kod psihijatra i žali mu se: Doktore, moj brat je lud, ubeđen je da je kokoška. Doktor ga pita: Pa zašto ga ne prijavite? Tip odgovara: Bih ja, ali trebaju mi jaja. To je ono što ja otprilike mislim o vezama, totalno su iracionalne i apsurdne, ali pretpostavljam da svi iznova stupamo u iste jer su većini nas potrebna jaja." Alvi Singer

THE EXTERMINATING ANGEL/ ANĐEO UNIŠTENJA (1962)

Ova drama, u režiji poznatog Španca Luisa Bunjuela spada u avangardni film, tačnije nadrealizam. Kada je rad ovog režisera u pitanju, ili ga uzdižu u nebesa, ili ga smatraju precenjenim. Što se mene tiče, jedno je sigurno - Bunjuel je kralj apsurda.

Dvadesetak gostiju, svi članovi visokog društva, dolaze na večeru u vilu bogatog bračnog para. Iz nepoznatih razloga, posluga napušta kuću pre početka večere i ostaje samo jedan od zaposlenih. Sve teče uobičajnim tokom, hrana, piće, šala i čašica pred spavanje u salonu. Međutim, kada dolazi trenutak za razilaženje, prisutni odlučuju da ostanu i preko noći. Ujutru shvataju da im neka neobjašnjiva sila ne dozvoljava da napuste kuću, a zatim nastaje panika. Da li je to sve u njihovoj glavi ili ih zaista nešto fizički sprečava da izađu napolje? Bunjuel nam stavlja do znanja da ugrožen čovek, lišen hrane, vode, a pre svega slobode, ne reaguje ništa drugačije nego bilo koja životinja.

Iz nekog razloga, "Anđeo uništenja" je onaj film koji je po meni dobar izbor kada ste izbedačeni ili vam se dešava nešto za šta smatrate da jednostavno nema smisla. Obično zaista i nema, a to čovek često najteže prihvata i pokušavajući da objasni neobjašnjivo stvara u sebi osećaj nesigurnosti i očaja. 

Možda, kao što tvrdi Kami, između čoveka i sveta postoji nesklad, možda su stvari u našim životima nekada "niđe veze", a možda treba da se pomirimo sa tim kao činjenicom i jednostavno da nastavimo.

SOME LIKE IT HOT/ NEKI TO VOLE VRUĆE (1959)

 "Neki to vole vruće" je jedna od najboljih komedija svih vremena, a režirao je Bili Vajlder koji se angažovao i oko scenarija.

Glavni likovi su muzičari Džo (Toni Kertis) i Džeri (Džek Lemon) koji slučajno postaju očevici gangsterskog obračuna. Kako bi sačuvali živu glavu, priključuju se ženskom orkestru, naravno prerušeni u žene, i odlaze na Floridu. Obojica odlepljuju za koleginicom iz benda, Šećerom, koju glumi Merilin Monro. Džo se maskira u milionera ne bi li je zbario, a Džerija spopada pravi milioner, naravno misleći da je ovaj stvarno ženskog pola. Uglavnom svi se nešto prerušavaju, štekaju alkohol u termoforu za noge i usput beže od mafijaša koji žele da ih likvidiraju.

 Jako zabavna crno - bela komedija koja će vas sigurno oraspoložiti i nasmejati. Ja sam je pogledala sigurno petnaestak puta i ubeđena sam da mi nikada neće dosaditi. "Neki to vole vruće" je preteča svih onih filmova u kojima se muškarci pretvaraju da su žene ("Tutsi", "Gospođa Dautfajer"), ali je i dalje najzabavnija.

Poslednja scena je možda i najjača i živi je dokaz da ako je liku stalo do vas, neće mu smetati nijedna vaša mana, pa čak ni to što ustvari niste žensko.

AFTER HOURS/ U SITNE SATE (1985) 

 Po meni ovo je najbolji film koji je Martin Skorseze ikada režirao, uz dužno poštovanje prema "Taksisti" i "Dobrim momcima". U pitanju je crna komedija koja u sebi sadrži i dosta elemenata trilera, a scenario je napisao Džozef Minion.

Pol Haket je programer u jednoj Njujorškoj kompaniji i živi monotonim životom. Upoznaje Marsi u lokalnom kafiću i ona mu ostavlja svoj broj telefona. Pol joj se javlja kasnije te večeri, a Marsi ga poziva da dođe u njen stan u Sohou. Kobna greška, jer od momenta kada seda u taksi, Polu počinju da se dešavaju veoma čudne stvari. Samo ću dodati, ne odlazite u Soho posle ponoći ako vam je život mio.

 U slučaju da ste "popili ispalu" i ne znate šta ćete od sebe, od srca vam preporučujem ovaj film. Kao prvo, 97 minuta ćete biti skoncentrisani na sranja koja se dešavaju baksuznom programeru i nećete dolaziti u iskušenje da šaljete patetične ( ili u nekim slučajevima agresivne, khm) poruke bivšem/bivšoj. Kao drugo, možda će vam biti malo lakše što niste u nepoznatom delu grada, bez telefona, novca, ostavljeni na milost i nemilost prilično neobičnih ljudi. Možda pomislite: Hej, bar me niko nije obložio gipsom.

CRNI TALAS ZA POČETNIKE prvi deo

Početkom 60-tih godina nastao je Novi jugoslovenski film kao odgovor na brojna partizanska ostvarenja koje je finansirala vlada i koja su uglavnom služila za propagandu tadašnjeg vodećeg političkog režima. Predstavnici vlasti su otvoreno bacili hejt na Novi film i nazvali ga Crnim talasom, međutim ovaj naziv su prihvatili i stvaraoci istog i tako je ostalo do dana današnjeg. Glavna karakteristika Crnog talasa je realan prikaz života, bez ulepšavanja i foliranja. Mnogi od ovih filmova su bili zabranjeni i cenzurisani u našoj zemlji, ali su u svetu osvajali najprestižnije nagrade i pobrali sjajne kritike. Najistaknutiji režiseri ovog perioda su: Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, Jovan Živanović i drugi.

Crni talas je definitivno jedan od najplodnijih perioda domaćeg filma i obavezna lektira. 

Protiv Druga Tita lično neam ništa, čak mislim da se u "grobu prevrće", ali to je neka druga tema koju ovde nećemo načinjati.

ČUDNA DEVOJKA (1962)

Film je režirao Jovan Živanović, a scenario su napisali Jug Grizelj i Grozdana Olujić.

Predivna Špela Rozin tumači lik Minje, devojke koja dolazi iz provincije u Beograd na studije ekonomije, a nije baš da je ljubitelj iste. Tu sam je odmah zgotivila s obzirom da ni meni često nije jasno zašto sam upisala taj fakultet. Istina je da je ona ustvari pobegla što dalje od kuće nakon afere sa oženjenim profesorom crtanja. U studentskom domu je svi znaju kao "čudnu devojku" jer prosipa ogorčene, starmale fazone i tvrdi da je ljubav glupost. U vozu Minja upoznaje Peđu (Zoran Radmilović, jedva prepoznah čoveka), mladog novinara koji ima finu platu i svoju "garniseru". Ona mu se odmah svidi, toliko da želi da je oženi. Pored njega, za oko joj je zapao i Nenad, apsolvent medicine koji, s druge strane, nema previše živaca za njeno nipodaštavanje muškog roda. Šta će biti sa ovim ljubavnim trouglom možete otkriti ako neko ponovo okači ovaj film na Youtube, jer vidim da je profil dobrog čoveka koji je to prvi uradio, prijavljen i obrisan. 

Očarana sam ovom ljubavnom dramom i mnogo mi se dopada način na koji je prikazan život studenata u Beogradu, šezdesetih godina. Tačno je da je naracija u filmu pomalo nezgrapna i čudna, ali "vajb" je toliko sjajan da mi dođe da se teleportujem u to doba. Pri tome, ništa nije ulepšano, sve je prikazano realno, od studentskog doma, preko mizernih stipendija, pa sve do baraka na Voždovcu. 

Film je crno-beo i to smatram njegovom prednošću. Joca Živanović je toliko lepo i romantično dočarao atmosferu, da boje nisu potrebne, čak bi po meni bile i suvišne.

  ČOVEK NIJE TICA (1965)

 

Ovo je debitantski film Dušana Makavejeva za koji je sam napisao scenario. Na samom početku je naznačeno da je u pitanju ljubavna priča, ali znajući Makavejeva i njegov rad, ovaj film nikako nije samo to.

Jan (Janez Vrhovec) i Rajka (Milena Dravić) započinju romansu. Njoj ne smeta što je on dosta stariji i što je tu samo u prolazu, dok ne završi posao zbog kojeg je i došao. On je pak spreman da je povede sa sobom. Međutim, iako zaljubljena, Rajka još uvek nije istražila sve aspekte života i ljubavi. Paralelno sa ovom pričom, Makavejev nam prikazuje i odnos između radnika u fabrici, Barbulovića i njegove žene. Barbulović je klasičan primer mužjaka koji suprugu smatra svojom sluškinjom i rasipa novac na kurve i alkohol.

                                          

Ipak, tematika filma nije isključivo odnos između muškaraca i žena, nego i radnička realnost u doba socijalizma. Film započinje izlaganjem profesionalnog hipnotizera Roka Ćirkovića koji nas upućuje u narodna verovanja o magiji i objašnjava šta je hipnoza. Ova scena nas uvodi u priču o odbijanju malog čoveka da se prepusti napretku i industrijalizaciji. Možda je tehnologija postala razvijenija, ali će prosečan radnik radije otići u kafanu i gledati pevačicu Fatimu kako mrda kukovima, nego što će sa uživanjem slušati Betovenovu "Odu radosti".

Radnja filma je prilično jednostavna, bez preteranih zapleta, ali obiluje simbolikom i sjajnom kamerom i fotografijom. Citiraću Slobodana Šijana koji je rekao da "Čovek nije tica" u sebi sadrži "od svega pomalo, od mečkara do blata, radnika, mađioničara i svih raznih tema koje se kasnije razgranavaju kroz ove naše filmove".

Sam naziv filma naznačava koliko je čovek ustvari ograničen u svojoj slobodi, ne samo zato što nema krila, već i zbog drugih ljudi, pravila, posla i okruženja. Kad malo bolje razmislim, retko šta nas ne sputava u želji da poletimo u visine.

KAD BUDEM MRTAV I BEO (1967)

 

Film je režirao Žika Pavlović i deo je trilogije u koju spadaju i "Buđenje pacova" i "Zaseda". Scenario su napisali Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara. Naš antiheroj je Janko Bugarski poznatiji kao Džimi Barka (Dragan Nikolić). On je lik koji će pre ukrasti nego zaraditi, kresnuće koju stigne i onda nestati, slagaće ladno, pa i uceniti. Njegove putešestvije počinju kada, zajedno sa devojkom Lilicom, dobija otkaz kao višak sa sezonskog posla. S obzirom na to da ne može da pronađe novu šljaku, Janko se upušta u niz kratkotrajnih poznanstava sa raznoraznim ženama od kojih svaka želi da mu pomogne. Među njima je i pevačica Duška koju glumi Ružica Sokić. Džimijev san je da postane popularni pevač, ali problem je što mu sluh i nije jača strana. Nažalost, harizma nije dovoljna da ga učini bogatim i slavnim.

 

Film počinje citatom V. Borherta: "Kad budem mrtav i beo, ja bih ipak nekako hteo da makar kakva nekakva svetiljka budem." Po meni ova rečenica je u totalnom kontrastu sa onim što nam Žika Pavlović prikazuje - sivilo i beznađe usled industrijalizacije gde radna snaga biva zamenjena mašinama i socijalističku svakodnevicu  koja od pojedinaca pravi beskoristan ološ.

Danas, pedeset godina nakon što je "Kad budem mrtav i beo" snimljen kao kritika, situacija je mnogo gora. Nije bitno što su vlast i politički režim totalno drugačiji, ovo je jedan bezvremenski film sa uvek aktuelnom tematikom. 

Ako se do sada niste susretali sa radom Žike Pavlovića, moja topla preporuka je da ovu crnu komediju odgledate prvu, jer će vas na savršen način uvesti u svet Žikinih remek-dela.

SKUPLJAČI PERJA (1967)

Jedan od najznačajnijih filmova Crnog talasa, upravo je film režisera Saše Petrovića za koji je sam napisao scenario. Radnja nas vodi u selo u blizini Sombora i upoznaje sa teškim životom Cigana koji tu prebivaju. Glavni junak je Beli Bora Perjar (Bekim Fehmiju) koji se, samo mu ime kaže, bavi preprodajom perja. Bora je, iako živi sa starom majkom, ženom i decom, čovek boem koji voli kafanu i kocku. Kako zaradi kintu, izgubi je na ajncu, pa prodaje kevin televizor koji pri novom novčanom dobitku ponovo otkupi i tako u krug. Zaljubljen je u Tisu, čiji je očuh Mirta (Bata Životinja) Borin glavni konkurent u poslu. Njihova veza nailazi na mnoge prepreke, a između ostalog i Mirta se tajno loži na Tisu i ne da je Bori. Tisa je mlada i rastrzana između ljubavi i želje za navodnim lepšim životom u prestonici. U međuvremenu, Mirta i Bora se sukobljavaju  oko nje i odatle proizilazi antologijska scena u perju.

Svaka emocija je u ovom filmu prikazana toliko intenzivno i stvarno, da je nemoguće da je i sami ne osetite. Poenta "Skupljača perja" je da svaki čovek traga za svojom slobodom, a Romi kao narod pravi su primer koliko je teško dostići istu. Život je dragocen i lep, ali i gorak i komplikovan, pogotovo ako se prepustimo sudbini koja često zna da se poigra. 

Film je snimljen u izuzetno teškim uslovima, što je doprinelo autentičnosti i većinu likova su odglumili naturščici. Pojavljuju se još i Olivera Katarina kao Lenče, Mija Aleksić kao otac Pavle, kao i Rahela Ferari. Scena na koju ja uvek "puštam krv" je ona iz kafane, kada Lenče peva "Đelem, đelem", a Bora golim rukama lomi čaše pogođen pesmom.

 Ovo je jedno od najjačih ostvarenja o romskoj populaciji svih vremena i poslužilo je kao savršen primer i smernica ostalim režiserima koji su se kasnije upustili u istu tematiku.

 

I BOG STVORI KAFANSKU PEVAČICU (1972)

 

 Film je režirao Joca Živanović, a scenario su napisali Bogdan Jovanović i Gordan Mihić. 

Ako ste ljubitelji kafane, ovo je prava stvar za vas, jer se veći deo radnje odvija u "renomiranim ugostiteljskim objektima." Tu su pevačica i bend, gomila srče i alkohola, karirani stolnjaci i redovne tuče između mušterija. Već u prvoj sceni jedan od gostiju biva uboden nožem u stomak i uz reči "Hajdemo Žiko, jebaše mi majku" batrga iz kafane i umire. Svemu tome, naravno, prisustvuje naša glavna junakinja, pevačica Bela Seka koju glumi Vera Čukić. Seka peva- sabija, prelepa je, ustaje i leže sa savršeno iscrtanim alajnerom, ali kada i sama popije batine, jasno joj je da mora da pronađe novo radno mesto. U tome joj pomaže Damnjan Ilić, za prijatelje Nuklear (Žika Milenković) koji je odvodi u mesto kraj Đerdapa, tik uz branu. Seka tamo upoznaje Ratka (Bata Životinja), radnika na gradilištu hidrocentrale. Prvi put se sreću u lokalnoj kafani gde ona počinje da radi. Scena u kojoj Seka otkopčava bluzu pred publikom, a Ratko pritrčava i viče joj "Nemoj!" iako je ne poznaje, meni je jedna od omiljenih. Ljubav se rađa i ubrzo postaju muž i žena. Da li će taj brak uspeti da opstane? Sekin jedini dom pre toga bila je kafana, ona ju je hranila i oblačila, a taj stil života je totalno drugačiji od Ratomirovog.

Na kraju bih samo izdvojila Lepu Lukić koja igra Lunu, Sekinu koleginicu pevačicu. Izdominirala žena, čak je i Vera Čukić izjavila da joj je Lepa puno pomogla da i sama uđe u lik. 

 

Luna je opasno navučena na rakiju, ne prestaje da cuga dok radi, a ni u slobodno vreme, i stalno nabraja šta joj je sve muška stoka priredila u životu. Scene sa njom daju ovom filmu dozu crnog humora, koji je često prisutan u ostvarenjima Crnog talasa.