Napisano u čast Dušana Makavejeva, koji nas je napustio 25. januara ove godine.
LJUBAVNI SLUČAJ ILI TRAGEDIJA SLUŽBENICE PTT-A (1967)
Ovo je drugi igrani film u režiji Dušana Makavejeva za koji
je napisao scenario sarađujući sa Brankom Vučićevićem, još jednim filmskim
intelektualcem i sineastom.
Eva Ras tumači lik telefonistkinje Izabele, „ovdašnje
Mađarice“. Ona se upušta u vezu sa Ahmedom (Slobodan Aligrudić), „ozbiljnim“ baticom
čiji je životni poziv deratizacija odnosno odbrana čovečanstva od pacova. Sve
je superkul, do trenutka kada Izabela, tokom jednog od Ahmetovih odsustva, ne
podlegne udvaranjima kolege sa posla. Gde je nežnost, tu je i grubost, gde je
ljubav tu je i smrt. Odnos dvoje ljudi, koji je samo naizgled stabilan, mogao
bi da se poistoveti sa stanjem celog društva u datom momentu.
Scena sa nagom Evom i crnim mačorom postala je antologijska. Definitivno
zadat „domaći zadatak“ kako se veliča lepota ženskog tela, i kako se isto koristi u službi metafore. Postavlja se
pitanje koja je razlika između seksualne slobode i promiskuiteta i da li je
društvo spremno da se oslobodi lažnog morala?
Ono što najviše volim kod gospodina Maka jeste njegova neverovatna
sposobnost da spoji igrane segmente filma sa raznim dokumentarnim isečcima i
tako stvori fantastične filmske kolaže. U ovom slučaju imamo sekvence sa
seksologom dr Aleksandrom Kostićem i kriminologom dr Živojinom Aleksićem, te
poneki politički snimak. Makavejev je hrabro, ali i veoma mudro koristio moć
montaže u svom radu iz čega je potekao i
čuveni „srpski rez“.
Dušan Makavejev me nikada nije razočarao svojim radom, čovek
je čijoj se prirodi i intelektu neizmerno divim .Bio je ispred svoga vremena,
bio je cenzurisan i zabranjivan, ali je uvek imao poentu. Dragi gospodine
Makavejev, hvala ti što si nama, tvojim gledaocima, dopustio da iz šarenog
kolaža istine koji si složio, tu poentu izvučemo samostalno. Zbogom Mače i
hvala za sve!
BUĐENJE PACOVA (1967)
Meni lično najdraži film režisera Živojina Pavlovića. Za
scenario je i ovoga puta bio zadužen čuveni dvojac Mihić-Kozomara.
Uloga protagoniste Velimira Bamberga (iliti Pacolina) pripala
je Slobodanu Cici Peroviću i on ju je odigrao više nego carski. Pacolino je
bivši IB-ovac koji živi osamljenim životom sa bolesnom švecom na grbači. On se
tu kao nešto cima, pokušava da opstane i na pošten način dodje do kinte, ali
konstantno biva upleten u kriminalne radnje svojih poznanika. Kada konačno
skonta neki dinar da sestru pošalje na more, upoznaje prostitutku u koju se
zaljubi. Ona ga naravno izotima i nestane sa kešom. Film po meni ipak ima
optimističan kraj.
Što se Bamberga kao lika tiče, na momente me izluđuje svojom naivnošću, a na momente sam fascinirana koliko je dobroćudan čoek. Nisam još načisto da li saosećam sa njim, ili smatram da je neviđeno glup. U svakom slučaju, svi smo mi pomalo Pacolino. Tumaramo tamo-vamo i pokušavamo da nađemo neki smisao svojim životima.
Mali, prljavi glodari su i ovde u službi simbolike, baš kao i
u Makavejevom „Ljubavnom slučaju“. Gotovo svi ljudi iz Velimirovog okruženja su
opasne pacovčine, a bogami i on sam jer živi kao najobičniji miš. To je,
izgleda, bila stvarnost socrealizma. Jedna od zanimljivijih scena mi je upravo
kada njih par vijaju pacove po đubrištu, tu je baš očigledna besmisao i koliko
su svi otišli dođavola.
„Buđenje pacova“ je dosta umereniji u odnosu na ostale Žikine
filmove, nema pretereno šokantnih scena, a opet nam je stavljeno do znanja
koliko je sve sjebano. Pavlovićev rad je prepoznatljiv po dugim kadrovima,
ujednačenom ritmu i konstantnom crnilu. Mnogi režiseri smatraju da je Crni
talas dobio taj naziv upravo zbog Žikinog stvaralaštva. Ovo je ujedno i jedan
od prvih domaćih filmova koji otvoreno spominje homoseksualnost.
Za kraj,ako mene neko pita, jedini logičan redosled gledanja
Žikinih pokretnih slika je sledeći: „Kad budem mrtav i beo“, zatim „Buđenje pacova“
i na kraju „Zaseda“. Tek kada ste se upoznali sa čuvenom Trilogijom smrti, ima
smisla da nastavite sa filmovima u kojima glumi Bata Životinja i konačno, sa
preostalom Pavlovićevom zaostavštinom.
NEMIRNI (1967)
Film „Nemirni“ režisera Vojislava Kokana Rakonjca predstavlja
socijalnu dramu koja je ujedno i preteča rokenrol filma. Muziku je radio čuveni
bend Elipse koji je kasnije učestvovao na mnogim soundtrack-ovima popularnih
filmskih ostvarenja (npr Lajanje na zvezde).
Nakon saobraćajke koja se desila jedne noći u Beogradu,
milicija traga za misterioznom devojkom koja je vozila ukredeni auto i izazvala
udes. Detektiv zadužen za slučaj sumnja o kome se radi, i postavlja patrolu na
autoput.
Svašta mi tu imamo,
buntovne maloletnike, gotivnog inspektora, blesavu Milenu Dravić u ulozi
kamenjarke, vozača hladnjače razočaranog u ljubav, Jana Vrhoveca koji ničim
izazvan mlati utokom po groblju... Pored svega toga, pojavljuje se i Bata
Paskaljević kao random pijanac na dve i po minute. Malo li je?
Najveći aduti ovog filma su zasigurno nesvakidašnja kamera
sinhronizovana sa rok muzikicom u pozadini, avangardni sadržaj i taj urbani kul
vajb koji je prisutan. Iako su eksplicitne scene seksa i nasilja izostale, kao
i direktne poruke protiv vodećeg političkog režima, „Nemirni“ nikada nisu imali
pravu distribuciju, a Kokan je ubrzo etiketiran kao anarhista. Pretpostavljam
da je razlog tome jer je isprozivao višu klasu (čitaj jugoslovenske
funkcionere) čija deca su, kao i oni sami, bila privilegovana u odnosu na
ostali šljam. Šta reći sem da nas i dan danas muče isti socijalni problemi, s
tim što je situacija kulminirala.
Nažalost, Kokan je dve godine nakon snimanja ovog filma
overio pod nerazrešenim okolnostima. Za sobom je ostavio desetak filmova koje
možemo da odgledamo isključivo zahvaljujući pirateriji.
DELIJE (1968)
U pitanju je još jedno čuveno ostvarenje Crnog talasa, film
nastao u režiji Miodraga Popovića, a i scenario je njegovih ruku delo.
Glavni junaci su braća Gvozden (Bata Stojković) i Isidor
(Jovan Janićijević), veterani koji se nakon oslobođenja vraćaju u svoje
opustelo selo. Rat je ostavio očigledne posledice na narod koji ne prestaje sa
podelom na ove i one, a ponajviše su sjebani preživeli vojnici koji ne znaju
kako da se vrate normalnom načinu života. Postraumatski poremećaj i šmajseri
preostali iz ratnih dana predstavljaju pogubnu kombinaciju za naše
protagoniste.
Iskreno, dovoljan je bio uvodni deo filma da shvatim da će mi
se dopasti Mićin satirični stil. Upoznaje nas sa likovima koristeći više kraćih
kadrova, naratora i sarkastičan ton i to me je odmah osvojilo. Inače on je bio
baš opasna glava u umetničkim krugovima, čuven po svom slikarstvu, a kasnije i
filmovima koju su, kao i mnogi iz ovog perioda, u ono vreme bili zabranjeni i
bunkerisani. Sve scene su dosta svedene, kao i sami dijalozi, ironija je stalno
pristuna, ali opet nije previše
nametljiva. Mića je koristio i tehniku fleš beka što smatram da je veoma
inteligentno uklopljeno jer glavni likovi i dalje u svojoj glavi „žive u
prošlosti“, odnosno ratnom stanju .
Sve u svemu izuzetno kvalitetan antiratni film koji opisuje
koliko je čoveku ustvari teško da se prilagodi promenama, pa makar one bile i
na bolje. Rat se dugo, dugo nakon svog završetka i dalje odigrava u ljudima, te
je često ta iznenadna „sloboda“ veći mindfuck od borbe i zatočeništva.
UZROK SMRTI NE POMINJATI (1968)
Ratni film „Uzrok smrti ne pominjati“ režirao je Joca Živanović, dok zasluge za scenario
pripadaju Branku V. Radičeviću. Uloge tumače Bekim Fehmiu, prelepa Olivera
Katarina, Bata Živojinović i još par faca.
Iz samog naslova možete zaključiti da je glavna i jedina tema
ove drame smrt, i to nasilna. Mihajlo, koga glumi Bekim, nesebični je bojadžija
koji pokušava da pomogne svojim sunarodnicima snabdevajući ih crninom tokom
rata. Kako su okupatori nemilosrdni i žrtava je, iz dana u dan, sve više,
bojadžija se udružuje sa kumom Mitrom. Kumara obećava da će nabaviti materijal
koji nedostaje ne bi li obezbedili crninu za ožalošćene. Ipak, nisu svi u
fazonu „Bog vidi, Bog će platiti“ kao Mihajlo.
Iako mi je bilo prilično teško da odgledam ovaj film, zaista
ga preporučujem kao „retko filmsko svedočanstvo o stradanju Srba za vreme
Drugog svetskog rata“. Scena u kojoj sveštenici jedni drugima služe opelo pre nego
što ih masovno streljaju ili ona gde snajperista gleda kroz nišan devojčicu
kako se igra sa psom, a zatim ustreli psa iz čiste razonode, ostaće mi valjda doživotno
u malom mozgu. O kadrovima u kojima su žene maltretirane neću ni da pričam. Ono
što mi je, ipak, najjezivije i najistripovanije je što se narod totalno predaje
okupatorima, pomiren sa smrću i crninom, te nisam sigurna kako bih protumačila
te momente u filmu. Nigde partizana, a bogami ni četnika.
Tačno je da su „Čudna devojka“ ili „Kafanska pevačica“, Jocina
dela koja su više po mom ukusu, no smatram da bih ostala poluinformisana da
nisam obratila pažnju i na „Uzrok smrti“. Definitivno mogu da potvrdim da je Živanović
dočarao potrebnu atmosferu jer je radnja prilično spora, a neumoljiva, kao što
je,uostalom, i sam rat. Jedini kontrast jadi i bedi u ovom slučaju su veštačke
trepavice Olivere Katarine.
Ko ima petlju i gotivi žanr, a Joca mu je kul, ima moju
preporuku svakako.
