PET FILMOVA U KOJIMA ŽENE IMAJU "MUDA"

Posvećujem ovaj post svim ženama. Žive bile!

DEATH PROOF/ OTPORAN NA SMRT (2007)

Ovo je film režisera i scenariste Kventina Tarantina i predstavlja omaž eksploatorskim filmovima B produkcije koji su bili popularni 60ih i 70ih godina.

Jedan od glavnih razloga zašto toliko gotivim i poštujem rad ovog čoveka je upravo jer su ženski likovi u njegovim filmovima uvek snažni, kako psihički, tako i fizički. 

„Otporan na smrt“ obiluje kul cicama koje su pametne, hrabre i prelepe. Međutim, tu je i „zli vuk“ u kaskaderskom automobilu koji svoje frustracije (koje su, nagađam, nastale usled impotencije ili male ki*e) voli da leči na privlačnim, mladim ženama. On je Kaskader Majk (Kurt Rasel), sadista koji luta od grada do grada u potrazi za novim žrtvama. U prvom delu filma njegov libido poraste za tačno četiri mrtve devojke. Nedugo zatim, Majk poželi da ponovo ubije, ali zezne se pri izboru novih žrtava. Nakon neuspelog pokušaja da slupa Dodž Čelendžer u kojem su se devojke vozile i zbaci Zoi sa krova, jasno je da mu sledi zaslužena kazna. Majk pojma nema da Kim (Trejsi Toms) poseduje neverovatne vozačke sposobnosti i da se ne odvaja od prangije čak ni kada pere veš. Na pamet mu ne pada da je Zoi (Zoi Bel, ustvari glumi samu sebe) kaskaderka ovisna o adrenalinu koja se uvek dočeka na noge. On ni ne sluti da je baš Abernati (Rosario Doson)  ta koja će mu zadati smrtonosni udarac.

 

 

Iako je seksipilnost ženskih likova naglašena, doduše na mnogo suptilniji način nego što je to običaj u eksploatatorskim filmovima (ne, nećete videti sisu Pam G), one su sve samo ne objekti. Imaju podjednako pravo da se zabavljaju, cirkaju i smeju isto kao i svaki muškarac.  One nisu tražile da ih neko zlostavlja, time što su bosonoge ili što đuskaju u nekoj kafani. I one će da prebiju šovinističkog mamojebača na mrtvo, jer ugrožava njihovo pravo na slobodu.Ubedljivo najmoćnija scena u čitavom filmu jeste upravo završna, i činjenica da su đevojke dokrajčile Majka golim rukama (i nogama), iako su mogle brzinski da ga isprangijaju. Poruka je jasna. S druge strane, Tarantino je prikazao i ranjivu stranu naših heroina, stranu koja prirodno postoji, ali ni u kom slučaju ne sme biti zloupotrebljena protiv njih. Sledeći put kad neko govno pokuša da vas ubedi da provocirate zato što ste nabacile na sebe nešto kratko, predložite mu ovaj film. Ili mu jednostavno razbite flašu o glavu, ne propagiram nasilje, ali šta tu više ima da se diskutuje.

 

Kim: “And you can’t get around the fact that if I go down to the laundry room in my building at midnight enough times, I might get my ass raped.”

Lee: “Don’t do your laundry at midnight.”

Kim: “Fuck that! I wanna do my laundry whenever the fuck I do my laundry.”

 LA FEMME NIKITA/ NIKITA (1990)

U pitanju je akcija/triler režisera Lika Besona i definitivno moj omiljeni film kada su žene ludače u pitanju.

Nikita je, nakon što je zasrala, i ubila neke pandure tokom pljačke, ipak dobila šansu da se „iskupi“ državi. Umesto na doživotnu robiju, vlasti je zvanično proglašavaju mrtvom, i šalju na obuku za plaćenog ubicu. Prošavši finalni test, Nikita dobija lažni identitet i šansu za novi život (u prevodu nalogodavci joj dupe pomeraju pa često pomisli kako bi bilo bolje da je overila negde).

Nikita mi se dopala odmah na početku, kada je zabila olovku drotu u šaku, ali me je oborila sa nogu izašavši na kraj sa naoružanim obezbeđenjem diplomate koga je upucala u prepunom restoranu. Malo koja žena može da ishendluje prangiju i minjaru u isto vreme kao što to ume ona. Nikita je inteligenta, sposobna i pre svega luda ko noga. Takođe je i ranjiva i uplašena, ali je i borac pa joj to pomaže u opstanku. An Parijo je predivna u ovoj ulozi, pokazavši nam sjajno sve Nikitine strane. Ja je lično najviše volim kada je najblesavija.

 

Što se tiče Besona i stvaralačkog stila koji ga predstavlja, njegov najveći adut su, po meni,  scene nasilja odnosno način na koji su te scene izrežirane.  Nimalo cenzurisane i veoma šokantne, a s druge strane toliko neobično estetski upakovane da vam nisu odbojne, naprotiv. Tajno ih isčekujete i radujete se svakoj sledećoj.  Možda zvuči „čudnjikavo“ , ali ko je gledao „Leon: Profesionalac“ zna o čemu pričam. Isti je slučaj i sa „Nikitom“.

Ne mogu da kažem da se u ovom filmu krije poruka o smislu života, ali nam definitivno potvrđuje da zajebana žena ima pravo da bude i krhka, a da je to ne čini manje jakom. 

BONNIE AND CLYDE/ BONI I KLAJD (1967)

Ovo je film Artura Pena koji je snimljen prema istinitoj priči o bandi koja je pljačkala banke tokom Velike Depresije  u Sjedinjenim Američkim Državama. Vođe bande bili su ozloglašeni Klajd Berou (Voren Biti) i Boni Parker (Fej Danavej).

Iako je Klajd bio tvorac ideje o „brzoj lovi“, bez Boni se ista nikada ne bi sprovela u delo, ja da vam kažem. Lojalnost koju je Boni gajila prema Klajdu predstavljalo je nešto neobično i jedinstveno. Ona je nastala ne samo iz ljubavi, već i iz zahvalnosti jer ju je spasao iz kolotečina koja koja je sputavala njen divlji duh. Ekcentrična Boni bila je spremna na sve samo da promeni način života, pa čak i da se odvoji od majke koju je neizmerno volela i za čijim je prisustvom patila sve vreme. Iako je Boni od samog početka filma predstavljena kao veoma senzualna osoba, itekako svesna svoje seksualnosti, ona definitivno ne predstavlja seksualni objekat, već naoružanu „ženu sa mudima“. Čak bih rekla da je Klajd taj koji je vremenom postao zavisan od nje i njene nesvakidašnje ličnosti. Ono što Bonin lik ustvari oslikava jeste nezavisnost – nešto čemu je mnogo žena počelo da teži tih 60-ih godina. 

 

„Boni i Klajd“ predstavlja film prvenac ere Novog Holivuda koji je izazvao različite reakcije kod auditorijuma – neki su bili oduševljeni što su svi tabui napokon srušeni , dok su drugi pak bili zaprepašćeni. Scene pogibije nisu cenzurisane kao što se dešavalo na filmu do tada, one su izuzetno realne i pre svega krvave, što je takođe bilo nesvakidašnje.  Ovo nije samo film o nekom gengu, ovo je film o nama, ljudima i našoj smrtnosti. U jednom momentu ćemo se smejati, u sledećem nas neće biti. Toliko je sve prolazno. 

 

FASTER PUSSYCAT! KILL! KILL!/ BRŽE MAČKICE! UBIJ! UBIJ! (1965) 

 

Evo jednog originalnog eksploatatorskog film koji je režirao Ras Majer, a scenario je napisao u kolaboraciji sa Džekom Morenom. Varla (Tura Satana) je vođa ženskog genga čiji su članovi i  Rouzi (Haji) i Bili (Lori Vilijams). Devojke prvo kidnapuju klinku Lindu, jedinog svedoka ubistvu koje je Varla počinila, a potom nabasaju na matorog perverznjaka u kolicima i njegova dva sina. Njih trojica žive na ranču usred pustinje i puni su keša koji banda planira da im izotima. 

 

Mogu da vam garantujem da se do sada niste susreli sa ženskim likovima kao što su ovi. Ove mačke su hrabrije, luđe i zajebanije od bilo kog muškarca. Koriste seksipil kako bi dobile ono što žele, jedva čekajući da neko proba da im se suprotstavi da bi imale razlog da mu slome kičmu jednim potezom. Pali ih brza vožnja, nasilje i novac. U svemu su ravnopravne, ako ne i superironije od muškaraca.

Ovaj film je „oda nasilju skrivenom u svakoj ženi“ koje su, kada je isto u pitanju, mnogo lukavije i nemilosrdnije. Muški likovi su gotovo pa  jednodimenzionalni, oni su tu u službi ženskih likova.

Iako davne 1965. „Faster Pussycat! Kill! Kill!“ nije pobrao najbolje kritike, danas se smatra za feminističku lektiru. Ras Majer tvrdi da je ovaj film stvorio iz totalno drugačijih pobuda, jednostavno želeći da na platno prenese svoj najveći fetiš- žene koje obožavaju da muče muškarce. Ipak, poruka je u oku posmatrača. Ja bih pak rekla da nam sugeriše da se sa ženama ne treba šaliti.

GONE WITH THE WIND/ PROHUJALO SA VIHOROM (1939) 

Filmski spektakl baziran na istoimenom romanu Margaret Mičel, režirao je  čuveni Viktor Fleming, dok je scenario napisao Sidni Hauard. I u slučaju da niste uspeli da odvojite tri sata života i pogledate „Prohujalo sa vihorom“, ubeđena sam da ste bar čuli za Skarlet O' Haru – kraljicu svih bičarki. 

Ono što Skarlet čini oridžinal gangsterom ove priče je njena hrabrost i odlučnost da opstane u nikakvim (ratnim) uslovima, kao i buntovništvo (bez i sa razlogom)  koje je sastavni deo njene ličnosti. Skarlet nije klasična filmska heroina, savršena i bezgrešna. Ona je prokleto ljudsko biće, ponekad ljubomorno, ponekad površno i često veoma oholo i sebično. Udala se za prvog muža da bi napravila drugog muškarca ljubomornim. Preotela je sestrinog verenika čisto iz materijalnih pobuda. Besramno je spopadala tuđeg čoveka. Pa ipak, štitila je svoju porodicu (koju što je najjače i nije nešto preterano gotivila) i plantažu koju joj je otac ostavio do te mere da je počinila i ubistvo. Jednostavno sam fascinirana koliki je borac i na šta je sve bila spremna, a to što je iskorištavala sve te „bratije“ je, po meni, njihova slabost, a njena prednost. Jedino ne kontam kako je mogla da se loži na Leslija Hauarda, pored Klarka Gebla živog, devojko da li si realna?! 

Sve u svemu, Skarlet O' Hara jeste neprikosnovena kučka, ali je i osoba koja nas uči da budemo odlučni i hrabri, kao i da kada nam je žešće loše ipak postoji nada za tim „boljim sutra“. 

O kvalitetu filma neću ni da pričam jer je u pitanju jedan od najvećih klasika američkog filma. Iako nisam pretereni ljubitelj melodrama, „Prohujalo sa vihorom“ je postao nešto čemu se neprestano vraćam, često iz čiste zabave, a ponekada i kada mi oslabi motivacija, jer ako je Skarlet mogla da se kurči, što ne bih i ja.