PET DRAGOCENIH FILMOVA DOMAĆE KINEMATOGRAFIJE prvi deo

Ljubav prema domaćem filmu (srpskom i jugoslovenskom)  kod mene je došla sa godinama. Trenutak kada sam uvidela da našu kinematografiju ne čine samo partizanska ostvarenja i komercijalne komedije, je trenutak kada sam zaista počela da cenim domaći film i sve ono što nam on decenijama unazad pruža.

U ovom članku sam želela da sa vama podelim neke od mojih favorita. Možda ste ih sve već odgledali, a možda ni ne znate da postoje.

Igrom slučaja, svaki od ovih filmova (sem filma "Nož" i to je po meni velika greška) je proglašen za kulturno dobro od velikog značaja od strane Jugoslovenske kinoteke, tako da je i sa te strane approved. 

SUBOTOM UVEČE (1957)

Ovo je drama režisera Vladimira Pogačića, jednog od najvećih autora sa ovih prostora, a scenario je napisao Dragoslav Ilić. Film je po strukturi omnibus, što mi je izuzetno gotivno, s obzirom da je jedan od mojih omiljenih domaćih ostvarenja upravo omnibus „Kako je propao rokenrol“. Filmski omnibus je takav da se sastoji od nekoliko delova, odosno kratkometražnih filmova koje može spajati neka opšta tema, mesto ili vreme radnje, i slično. 

Zajednička karakteristika svih epizoda ovde je što se sve tri dešavaju subotom uveče u Beogradu. Prva priča, „Na Košavi“ prikazuje dvoje mladih koje pandur privodi jer se ljube na ulici i tako navodno remete javni red i mir. Druga priča se zove „Doktor“ i upoznaje nas sa strastvenim ljubiteljem boksa koga svi zovu Doktor (za boks) i koji ne propušta nijedan meč. Treća priča „Svira odličan džez“ govori o momku i devojci koji se stalno šmekaju na igrankama, ali ne smeju da priđu jedno drugom. 

 

Pogačić je poznat po svom suptilnom i prefinjenom stilu koji je nažalost nepravedno zapostavljen i zasenjen nekim glasnijim režiserima. Ipak, baš ta njegova odmerenost je ono što izuzetno cenim, svaka emocija je dočarana, ali na jedan rafiniran i nenametljiv način. „Subotom uveče“ je na mene delovao kao najbolji smirić – učinio je da mi je lepo, ali da mi se ne spava. Obuhvaćeno je sve što čini jednu dramu kvalitetnom: ima tu i duhovitih momenata, i onih kada saosećamo sa likovima i momenata koji nas malo i rastuže.

Ovo je izuzetno važan film, jer promoviše nove vrednosti i kulturu u posleratnoj jugoslovenskoj kinematografiji i predstavlja jedan od prvih zvaničnih omnibusa u tadašnjoj zemlji.

 

LJUBAV I MODA (1960)

U pitanju je komedija sa elementima mjuzikla koju je režirao Ljubomir Radičević, dok je scenario napisao u kolaboraciji sa Nenadom Jovičićem. Preduzeće „Jugošik“ ima problem sa „nelojalnom konkurencijom“ i mora da organizuje modnu reviju ranije nego što su planirali. S druge strane, grupa studenata, članovi aero-kluba, pokušava da skupi novac za letovanje. Zajedničkim snagama, uz sitne malverzacije, uspevaju da reše sve poteškoće. 

Ovo je čist Holivud, i bolje. Jedan izuzetno optimističan film, savršen za momente kada vam ne treba ništa do samo malo vedrine. On će vam pružiti i modu i muziku popularnu 60-ih godina, Gabi Novak, vesele fore i pogled na vreme kada se omladina mnogo više cimala, a stariji i mlađi su se međusobno znatno više gotivili i poštovali. Da je sve bilo savršeno, sigurno da nije, ali imam filing da su neke stvari tada ipak bile malo kvalitetnije (ako ništa drugo bar vodeći muzički žanr).

Ovaj film je probio glumicu Bebu Lončar, a pored nje pojavljuju se i Dušan Bulajić, Mija Aleksić, Čkalja, Janez Vrhovec i ostali. Bebin lik, studentkinja Sonja, se većinu filma ponaša kao da ima pet godinica, što mi doduše ide na živce, ali sve je to deo igre „mačke i miša“ između nje i modnog kreatora Bore, tako da ne zameram previše. 

Kada se pojavio, film je izazvao pravi „sociološki bum“ i uneo dašak svežine u kinematografiju prepunu partizanskih ostvarenja. Iako ni scenario, ni gluma nisu savršeni, sklopljen je na pravi način i masa ga je zavolela, te je postao domaći klasik. „Ljubav i moda“ nije kritički film i time se izdvojio i nabacio kez na lice mogima. Pri tome je i jedan od retkih mjuzikla koje sam pogledala više od jedanput.

NOŽ (1967)

Ovde ne govorimo o istoimenom filmu, rađenom po romanu Vuka Draškovića, već o krimiću u režiji Živorada Žike Mitrovića, za koji je sam napisao scenario. Detektiv Marko (Bata Životinja) i njegov pomoćnik (Ljubiša Samardžić Smoki) pokušavaju da otkriju ubicu popularnog šlager pevača Aleksandra Kiša. Kako vreme protiče, tako broj osumnjičenih raste jer se ispostavlja da je taj isti Kiš, poznat u javnosti kao veliki dobročinitelj, takođe i kockar i hevi ženskaroš, te da se zamerio mnogima.

Žika Mitrović je jedan od retkih, ako ne i jedini domaći režiser koji je eksperimentisao sa ovim žanrom. Iako su njegovi ratni filmovi bili nadaleko poznati, Žika se odlično snalazio i u ulozi stvaratelja takozvanog film-noara (naziv za crno-bele krimi filmove, potekao iz Holivuda). Kao ljubitelju prethodno pomenutog žanra, bilo mi je kul da pogledam sve to na jugoslovenski način. Scene tuče ili vožnje u automobilu me čak podsećaju i na francuski Novi talas. Takođe je prisutan i suptilan, ali efektan humor, za koji je uglavnom zadužen Smoki , ali i Mija Aleksić.

Cela glumačka ekipa je odlična, baš mi se dopada kako su podeljene uloge, a interesantno je da se Zafir Hadžimanov pojavljuje po prvi put baš u ulozi pevača Aleksa Kiša. Kraj filma je takođe odličan, uopšte nije predvidivo (bar meni) ko je ubica, radnja je dinamična i konstantno drži pažnju.

Žika je za sobom ostavio još nekoliko kriminalističkih filmova, kao što su "Ubistvo na svirep i podmukao način iz niskih pobuda" i "Protestni album". Ljudi, ovo je zlata vredno, najtoplije preporuke.

 BUBAŠINTER (1971)

 "Bubašinter" je film režisera Milana Jelića, a scenario su napisali Ljubiša Kozomara i Gordan Mihić, dobro poznati spisateljski tandem. Naš glavni lik je Milan Gašić, naivni mladić koji pokušava da pronađe svoje "mesto pod suncem" dok ga u tome konstantno sputavaju drugi ljudi, porodica i splet okolnosti. Milan, pored toga što nikako ne može da se zaposli posle završene škole "za koju niko nije čuo", ima i "problem" seksualne prirode, a to je da ga polni odnos preterano ne zanima. U očima njegovog ćaće Živana (Bata Stojković), ovo je razlog svih njegovih nedaća, a tu je i tetka Milesa (Gizela Vuković) koja će Milanu, na sebi svojstven način, pomoći da se reši seksualne blokade.

Za ovaj film odmah mogu da kažem da je bizaran do jaja, ali zaista sjajan u svakom pogledu. Imamo sliku mlade osobe koja ne može da nađe posao jer nije u partiji i nema vezu. Danas, četrdesetak godina kasnije, priča je identična. Pri tome je ta osoba odmah okarakterisana kao nezainteresovana, nesposobna i lenja. 

Takođe, tu su i neki ljudi (čitaj roditelji) koji očekuju od te persone da se ponaša po nametnutim normama, jer u suprotnom sa njim sigurno nešto psihički nije u redu. Scena u kojoj otac ne dozvoljava Milanu da uđe u autobus (bukvalno ga šutne) jer nije spavao sa prostitutkom kao svako "zdravo i normalno" muško, stravično me je skenjala. Tera me da se zapitam da li smo zaista najobičniji bednici ako priželjkujemo neke druge stvari, a da to nisu one koje svi ostali žele? 

Ne moram ni da naglašavam da je "Bubašinter" kritika tadašnjem (i sadašnjem) političkom režimu, ali i svetu koji guši slobodu pojedinaca tako što im zabranjuje da budu onakvi kakvi istinski jesu.

Pored ovoga, u filmu se otvoreno spominju homoseksualizam (teča je postao tetka), transvestitija, pa čak i incest. Način na koji se ove (i dan danas) tabu teme prožimaju kroz film,  je genijalan. Bez preteranog naglašavanja, praćeno humorom, suptilno, a upečatljivo. Nažalost, Jelić se posle "Bubašintera" posvetio stvaranju nekih komercijalnijih filmova, koji po meni nisu ni prići ovome. 

MAJSTORI, MAJSTORI (1980)

Film je režirao Goran Marković, a scenario je napisao u saradnji sa Miroslavom Simićem. Okarakterisala bih ga kao tragi-komediju sa gomilom satire. Čitava radnja se odvija u jednoj beogradskoj osnovnoj školi. Upoznajemo direktorku, nastavnike i nastavnice, blagajnika Vuksana i sekretaricu Bosu, te tetkicu Kevu koja je napokon dočekala penziju. Isti dan kada kolektiv organizuje oproštajnu priredbu i zakusku u Kevinu čast, u školi dolazi mladi prosvetni inspektor Miroslav Simić (Bogdan Diklić). Nastavnica engleskog je podnela prijavu za seksualno uznemiravanje protiv zamenika direktora, a Miroslav je poslat da "proveri" šta se tu zaista dešava.

"Majstori, majstori" je po meni remek-delo iz više razloga. Marković je savršeno iskoristio školsku ustanovu kao metaforu za društvo i vlast u datom momentu.

Glumačka ekipa je sjajna, od Semke Sokolović do Ratka Tankosića, sve uloge su podjednako razrađene i ne postoji momenat glavnih i sporednih likova. Scena u kojoj Đoka "Viski", nastavnik srpskog, mrtav pjan recituje stihove Aleksandra Sekulića, važi za jednu od kultnih. Moj lični favorit su ipak Olivera Marković (nastavnica biologije) i Zoran Radmilović (nastavnik tehničkog) kao bračni par.

Provalićete i dosta apsurnih momenata: transformaciju nastavnice engleskog, priredbeni program, kao i odnose između pojedinih likova. Baš ti momenti su po meni ključni za prenošenje glavne poruke.

Sve u svemu, jako istripovan film, nasmejaće vas neviđeno, a opet ćete biti i te kako svesni horora koji opisuje. Slobodno mogu da kažem da mi je ovo omiljeni film Gorana Markovića.