PET DOKUMENTARACA O FASCINANTNIM POZNATIM LIČNOSTIMA

 Kako od samog starta dozvoljavam sebi subjektivnost na ovom blogu, biću užasno pristrasna i ovoga puta. Osobe o kojima govore dokumentarni filmovi koje sam odabrala, ne samo da su za mene fascinantne, već ih volem brate mili. To svakako ne znači da filmovi sami za sebe nisu vredni pažnje, svaki je zaista divno i kvalitetno napravljen. I da, isplakala sam se usput k'o budala jer ja jesam taj debil koji cmizdri na dokumentarne filmove o ljudima koje rispektuje.

1. THE BILL MURRAY STORIES: LIFE LESSONS LEARNED FROM A MYTHICAL MAN (2018)

Godinama unazad "niču" gotovo neverovatne urbane legende o glumcu Bilu Mariju i njegovim misterioznim pojavljivanjima među "običnim smrtnicima". Zašto Bil Mari čita poeziju građevinskim radnicima? Kako je došlo do toga da, na jedno veče, preuzme ulogu barmena u lokalnom pubu? I da li je, dođavola, istina da Bil Mari upada na kućne žurke i pere sudove? Mladi režiser Toni Avaloni je ovim dokumentarnim filmom pokušao da uđe u srž takvih pripovedanja i otkrije da li su zaista verodostojna. 

Kako bi pronašao odgovore, Avaloni putuje širom SAD-a i susreće se sa ljudima koji su upoznali Bila i imaju neku svoju fantastičnu priču sa njim. Posećuje i Second City Teatar, improvizacijsko pozorište, čiji je Mari bio član i gde je učio od čuvenog gurua Dela Klouza. Ovakvi Bilovi glumački počeci u mnogočemu su uticali na formiranje njegove životne filozofije, a sam film nam otkriva i na koji način.

Ono posebno kod ovog dokumentarca jeste njegov nesvakidašnji koncept. Iako je posvećen našem divnom i predivnom Bilu, on nije njegov glavni lik. U centru pažnje su vlasnici "Bil Mari legendi" i način na koji su oni doživeli te zajedničke trenutke.

Potpuno je nemoguće da postoji osoba na ovoj planeti koja ne gotivi Bila, ali ako slučajno ima i tih unicorn-a , ovaj dokumentarac će ih naterati da se postide.Volimo te matori, bog si ođe!

2. GONZO - THE LIFE AND WORK OF DR HUNTER S. THOMPSON (2008)

 Kada je Gaj Riči definisao pojam "pravog rokenrole", verovatno nije imao ovog čoveka na umu, ali ja ga imam itekako. Za jedne "reinkarnacija Marka Tvena", za druge bipolarni džanki, Hanter S. Tompson svojom jedinstvenom pojavom nije ostavljao nikoga ravnodušnim.

Zahvaljujući režiseru Aleksu Gibniju, nastao je ovaj sjajan dokumentarac koji nam poklanja gomilu Hanterovih, do tada neviđenih, privatnih snimaka, sekvence iz neobjavljenih rukopisa koje čita Džoni Dep i brdo neverovatnih anegdota prepričanih od strane Hanterovih bliskih prijatelja i porodice. 

Kada je o pisanju reč, jasno je da je ova glava posedovala bogovski skil. Njegov rad je bio toliko unikatan i prepoznatljiv da je postao i stil za sebe - Hanter je otac takozvanog Gonzo novinarstva koje je sa njim živelo i umrlo. Iako se bavio novinarskim poslom, definitivno nije bio klasičan novinar, već umetnik. Svojevremeno je bio poznat i kao veliki patriota, protivnik Niksona, a zagovornik slobode, psihodeličnih droga i prangija u sportske svrhe. Njegovu knjigu "Paranoja u Las Vegasu" obožavam i često joj se vraćam.

Kako je Hanter izveštavao o predsedničkim izborima 1972. i podržavao kandidaturu Džordža MekGoverna, dat je osvrt i na taj period u američkoj istoriji. Dopada mi se način na koji je to urađeno, jer je nekonvencionalan i iz jedne potpuno drugačije perspektive.

Sve pohvale za Gibnija, napravio je zaista dinamičan i podjednako ekcentričan film, kao što je i Hanterova ličnost bila. Bukvalno dva sata kvalitetnog dokumentarnog programa. Uživaćete!

3. COBAIN - MONTAGE OF HECK (2015)

Iako su mišljenja o ovom dokumentarcu vazda podeljena, ja iskreno mislim da bi ga Kurt Kobejn od srca aminovao. Režiser Bret Morgen (koji je ujedno i producent i scenarista) ga je, malo je reći, ispoštovao i dosta autentično ispričao emotivnu i mračnu priču o Kurtovom krhkom i hipersenzitivnom biću.

Dokumentarac je podjednako sadržajan materijalom benda Nirvana čiji je Kurt bio frontmen, kao i njegovim ličnim rukopisima, audio zapisima, te privatnim video snimcima i fotografijama. Sve ovo je propraćeno i izvanrednim animacijama koje su radili Stefan Nedelman i Hisko Halsing. Veći deo Kurtove porodice je učestvovao u pravljenju filma (Kurtova ćerka Frensis Bin je takođe imala udela u produkciji), što je istovremeno i predivno i pretužno , s obzirom koliko se nevoljeno Kurt osećao ceo svoj život.

Pored navedenog, kod ovog dokumentarca najviše cenim što je izuzetno iskren i transparentan. Ono što mi pak smeta, je nepojavljivanje Dejva Grola koji bi, sigurna sam, kompletirao priču. Imajte u vidu da neki momenti vezani za Nirvanu nedostaju, ali tema svakako nije istorija benda, već sam Kurt. Sve u svemu, jedna veoma emotivna kompozicija vredna gledanja.

4. AUDREY (2020)

 

O legendarnoj glumici Odri Hepbern (inače mojoj ikoni sa zida) se već dugi niz godina snimaju najrazličitiji dokumentarci, a ovaj u režiji Helene Koen ima malkice drugačiji pristup. Režiserka je odlučila da nam prikaže ljudsko biće Odri, pre nego Odri holivudsku boginju, jer je ova diva pre svega bila božanstvena osoba, a potom božanstvena glumica.

Počevši od teškog detinjstva, pa preko propalih brakova i konačno poslednjih dana života, ovaj dokumentarac nam otkriva Odrinu potragu za srećom i bezuslovnom ljubavlju u koju je slepo verovala. Takvu ljubav je na kraju pronašla u deci, i to ne samo sopstvenoj, već i u deci iz siromašnih zemalja koje je posećivala kao izuzetno aktivan UNICEF-ov ambasador.

Naravno, pola filma sam preplakala jer je zaista bila divnoća od žene i nije zaslužila da joj se dese neka životna razočarenja. Ipak, Odri je bila onaj tip osobe koja je pored svega verovala u bolje sutra i nije se predala do poslednjeg dana.

Ovaj dokumentarac je obavezan za sve poštovaoce lika i dela Odri Hepbern , mada bih ponovo naglasila da nije toliko analizirana njena karijera, koliko njena duša, ali to je, definitivno, i najveća prednost ovog filma. 

5. QT8 - THE FIRST EIGHT (2019)

Za sve nas koji smo poštovaoci Kventina Tarantina, činjenica da se uskoro bliži kraj njegove režiserske karijere nije nimalo laka za prihvatiti. Čovek je najavio penziju nakon svog desetog filma i jebi ga. Baš zbog toga je ovaj dokumentarac režiserke Tare Vud čista radost jer nam poklanja još malo Kventinovog čarobnog univerzuma.

Priznajem da su me priče njegovih saradnika i prijatelja beskrajno zabavile, ali i rasplakale, i to ne samo pri prvom gledanju. Mis'im pritajena sam ja plačipička, ali je zaista dirljivo čuti koliko je Kventin postao blizak sa svim tim ljudima i koliko ih je poštovao i kao radnike u industriji i kao osobe. Njegova ljubav prema filmu uopšteno je fascinantna, a da ne pričam o talentu za pisanje i režiranje. Tarantino kida kako kreira te ženske uloge i baš mi je drago da je to posebno naglašeno od strane režiserke. Takođe svaka čast za valjan pomen Sali Menke koja je editovala Tarantinove filmove sve do svoje smrti 2010. godine.

Zamerka ide na to što neke osobe, čija bi pojava bila ključna, nisu intervjuisane, konkretno mislim na Umu Turman i Pam Grijer.

Ako niste previše upoznati sa Tarantinovim radom, pogledajte ovaj dokumentarac smeta, jer će vas povući da pregledate i njegove autorske filmove, a nakon toga će vam život postati mnogo lepši i smisleniji. Zahvalnice primam u obliku domaće rakije. HC fanovima ne moram ništa da poručujem, oni su ovo već čekirali, a ko nije ne znam stvarno šta čeka.

 

+ I AM DIVINE (2013)

 

I ide jedan spontatni gratis jer me je ovaj dokumentarac toliko ispomerao da nisam mogla da dočekam sledeći post na istu temu, nego sam odlučila da ga sada uvrstim. Za neupućene, Divajn je zvezda filmova Džona Votersa, glumac karakterističan po ženskim ulogama i dreg eleganciji.

Ipak, ovo nije samo još jedan trešerana deluks momenat i hvala režiseru Džefriju Švarcu na tome. Moje prvo susretanje sa Divajnom (ili ti Glenom Milstedom) je bila komedija "Female Trouble" i sećam se da sam morala da se zatvorim u sobu da mi roditelji ne bi skontali šta gledam. Jedan potpuni skandal od filma koji me je naterao da bukvalno odlepim za Divajnom i njegovim glumačkim performansom. Zato mi je i drago što nam je Švarc dao malo širu sliku jer Glen nije bio samo plus sajz transvestit i u istoriju kinematografije se upisao itekako zahvaljujući svom talentu i ozbiljnom radu i trudu. 

Ovaj film nam pokazuje da sve kontraverzne stvari vezane za Divajna nisu uopšte tako kontraverzne. Priča je ustvari prilično jednostavna - čovek je pronašao svoj identitet i svoju strast i toga se i držao. A ako bismo govorili o ekvivalentu za profesionalizam, jedino što ja priznajem je momenat kada Divajn pojede pravo pseće govno kako bi scena u filmu bila autentična. Aj' pobedite to.

Naravno da ovaj dokumentarac nije za svakoga, jer ni Divajn nije za svakoga, ali ako sam vas bar malkice zainteresovala da ga odgledate, nećete se pokajati, garantujem "grkijem životom".

OLD HOLLYWOOD/CLASSIC FILM TAG

Nisam autor ovog tag-a, pitanja sam pronašla na DonaDrake YouTube kanalu.

1. OMILJENA GLUMICA IZ DOBA STAROG HOLIVUDA I ZAŠTO?

Odri Hepbern jer je prosto imala sve - ogroman talenat, lepotu, smisao za humor i bila je divno ljudsko biće, plus gospođetina u svakom smislu.

 

 

 2. OMILJENI GLUMAC IZ DOBA STAROG HOLIVUDA I ZAŠTO?

Keri Grant jer me je instant privukla njegova neverovatna harizma, volim svaki film u kojem se pojavio, žanr je potpuno nebitan.

3. OMILJENI KLASIČNI MJUZIKL?

Nisam preterani ljubitelj mjuzikla, prosto nije filmski žanr koji je meni lično intaresantan. Ipak moram da priznam da sam "The Tender Trap", mjuzikl sa Frankom Sinatrom i Debi Rejnolds pogledala više puta jer mi je baš zabavan i opuštajuć.

 

 

4. OMILJENA KLASIČNA KOMEDIJA?

"Neki to vole vruće" (org. "Some like it Hot"), jedan od omiljenih mi filmova svih vremena, nema potrebe više da objašnjavam zašto i koliko ga volim.

5. OMILJENI KLASIČAN FILM-NOAR?

"Dvostruka obmana" (org. "Double Indemnity"), neprikosnoveni što se pomenutog žanra tiče, a i generalno. Dodala bih i "Duboki san" (org. "The Big Sleep") jer se bez Bogija ne može.

6. OMILJENI FILMSKI ŽANR?

Volim sve sem mjuzikla i horora novijeg datuma, ali najviše mi prija da pogledam neku kvalitetnu komediju ili dobar kombo trilera i misterije.

7. FILM ZA KOJI NE BIH NIKADA VOLELA DA DOBIJE REMAKE?

U suštini ne volim remake filmove jer uglavnom ispadnu bezveze (čast izuzecima), tako da nijedan klasik koji mi je drag.

8. OMILJENI FILMSKI PAR?

Prva asocijacija su mi definitivno Doris Dej i Rok Hadson, obožavam svaku njihovu saradnju. Takodje su mi gotivni i Mirna Loj i Vilijam Povel u serijalu "The Thin Man".

9. OMILJENI FILM IZ 1939. GODINE?

Ovo je bila izuzetno blagorodna godina što se filmske industrije tiče, a ja bih od svih naslova izdvojila "Žene" (org, "The Women"), odličnu "žensku" dramu sa elementima komedije.

 

10. GLUMAC/ GLUMICA KOJEG/KOJU OD SKORO GOTIVIŠ?

Reks Harison, koji mi na prvu nije ostavio neki specijalan utisak, ali sam ga vremenom zavolela. Pored toga što je sjajan glumac, gotivim ga i jer je bio dovoljno lud da se pojavljuje u filmovima sa prilično bizarnim scenarijima i od njih napravi kidalice.

11. GLUMAC/GLUMICA KOJU JEDNOSTAVNO NE MOŽEŠ DA ZAVOLIŠ BEZ OBZIRA NA SVE?

U mom slučaju to bi bila Grejs Keli. Nikada mi nije bila simpatična niti sam  oduševljena njenim glumačkim sposobnostima, a pored svega toga mi ne prija energija koju je emitovala kroz svoje uloge.

12. NAJPOtCENJENIJI GLUMAC/GLUMICA STAROG HOLIVUDA?

Merilin Monro. Pretužno je koliko je ova žena potcenjena kao glumica (i osoba). Previše se forsirao njen fizički izgled, a premalo talenat koji je itekako posedovala.

 

 

13. OMILJENA GLUMICA NEMOG FILMA?

Teda Bara jer je jednostavno bila i ostala facetina!

14. OMILJENA FILMSKA DEKADA?

To bi bile 40.e koje su grmele što se kvalitetnih naslova tiče, ali sam slaba i na 50.e i 60.e

15. OMILJENI KLASIČAN FILM?

"Doručak kod Tifanija" (org "Brekfast at Tiffanys"), jedan od prvih klasika koje sam zavolela.Ovaj film je bio na granici da ispadne fijasko, ali je, zahvaljujući Odri i Džordžu Pepardu i njihovim divnim energijama, postao apsolutni evergrin. Bukvalno sam uvek u raspoloženju da ga ponovo pogledam, plus opsednuta sam kompletnom estetikom filma.

 

 

SEDAM ANIMIRANIH FILMOVA PROTIV KARANTINA

Povodom vanredne situacije ide jedan vanredni blog post. Ova maca (pod maca mislim na sebe) nije preterani ljubitelj animiranog filma, ali eto par naslova za one koju su u “pritvoru” ili jednostavno imaju višak slobodnog vremena. 

SPIRITED AWAY/ZAČARANI GRAD (2001)

"Sen to Chihiro No Kamikakushi"

 

Kada su u pitanju anime, nit se razumem, nit sam neki fan, pa je ovo dosta neočekivano sa moje strane. Izgleda da mi je ovaj neplanirani karantin pomogao da proširim vidike kada je filmski žanr u pitanju. Ipak, ograničila sam se isključivo na rad Hajao-a Mijazaki-ja i kao totalni amater koga ova vrsta animacije ne fascinira previše, mogu da kažem da sam opsednuta celokupnim njegovim stvaralaštvom. Lik je bukvalno kumara japanske animacije. Raspametio me je svojom kreativnošću i umećem stvaranja bajki za sva vremena i za sve uzraste. 

"Začarani grad" je dosta realna priča ispričana na surealan način. Desetogodišnja devojčica Chihiro i njeni roditelji slučajno dospevaju u napušteni zabavni park koji je ustvari hotel za duhove. Ne znajući to, roditelji se sopstvenom nepažnjom pretvaraju u svinje. Ne bi li spasila i njih i sebe, Chihiro je primorana da se zaposli u sauni koju posećuju isključivo spiritualna bića. 

Oduševljena sam svakim segmentom filma, kunem se. Priča je dosta jednostavna, ali likovi nikada čarobniji i unikatniji. Vizualni izgled animacije je maltene savršen, muzika koja prati fabulu odlična. Kao i svaka anima, ima dosta simbolike (ali ne i prekomernog filozofiranja) koja se odnosi na japansku tradiciju, ali  i Japan 21. veka. Naravno, svako može da interpretira skrivene poruke po sopstvenoj percepciji, tako da o tome ne bih previše laprdala. Uglavnom, film kida i ne mogu ga dovoljno nahvaliti i preporučiti.

 

Ako niste preterani ljubitelj anima, a ipak vas kopka da se upoznate sa njima, čekirajte obavezno Mijazaki-ja i Studio Ghilbi. Moji omiljeni su još i "Moj komšija Totoro" i "Porko Roso".

THE BIG BAD FOX AND OTHER TALES (2017)

"Le grand Mechant Renard et autres contes"

 

Problem koji ja imam sa animiranim filmovima novijeg datuma jeste taj 3D izgled koji se uglavnom forsira, a mene jako slabo radi. Zato sam se prijatno iznenadila kada sam pronašla ovaj gotivan filmić o životinjama koje stanuju u seoskom dvorištu i njegovoj okolini. Film je inače francusko-belgijske proizvodnje, ali ja sam gledala verziju sa engleskom sinhornizacijom.

Ovo je, u stvari, omnibus koji nam nudi tri priče čiji su glavni likovi hiperaktivni zec, priglupa patka, svinja opsednuta kontrolom, prelenji pas, dobrodušna lisica i još par faca. 

Sama animacija je dosta jednostavna, ali i dalje vrlo upečatljiva i kul. Humor je sjajan, u "slepstik" fazonu, nimalo dečiji, a opet bez ikakvih eksplicitnih elemenata. I što je meni najbitnije, nema izveštaćene sentimentalnosti koja je dosta česta kod animiranih filmova.

Topla preporuka i za klince i za matorce.

MARY AND MAX/ MERI I MAKS (2009)

 

Ovaj animirani film za odrasle, izuzetna je priča o prijateljstvu između dve osobe koje se isključivo zasnivalo na dopisivanju, a trajalo je duže od decenije. Na prvi pogled, nema smisla da te dve persone imaju ijednu poveznicu. Meri je devojčica od osam godina. Maks je lik od četrdeset i kusur. Meri živi u Melburnu, Maks u Nju Jorku. Meri stanuje sa roditeljima. Maks je samotnjak. Ono što ih je, ipak spojilo jeste ljubav prema čokoladi, seriji "Nobleti" i usamljenost, pre svega.

Tehnika animacije koja je zastupljena u ovom filmu naziva se "kadar po kadar" animacija koja se odlično uklopila uz priču. Kul je što fabula nije nimalo predvidiva, i pored toga, što se dotiče ozbiljnih tema (alkoholizam, autizam, depresija, mentalne bolesti, anksioznost, samoubistvo), u biti jeste optimistična. 

Scenario je pun crnog humora i ironije, a zanimljivo je što između Meri i Maksa uopšte ne postoji usmeni dijalog. Njihova kompletna komunikacija prikazana je kroz pisma koja razmenjuju i koja su prezanimljiva.

U slučaju da želite da aktivirate u sebi sve i jednu jebenu emociju poznatu ljudskom biću obavezno odvojite vreme za ovaj animirani draguljčić.

ERNEST AND CELESTINE/ ERNEST I SELESTIN (2012)

"Ernest et Celestine"

 

Da Francuzi definitivno znaju pos'o kada je animirani film u pitanju, potvrđuje i ovaj sjajan primerak. Jedan od autora je Bendžamin Rener, lik koji će nekoliko godina nakon ovoga režirati "The Big Bad Fox And Other Tales", koji sam prethodno pohvalila. Da ne bude zabune, ova dva filma nemaju ništa zajedničko sem što su oba izuzetno kvalitetna i imaju životinje za glavne aktere. 

"Ernest i Selestine" je dirljiva priča o prijateljstvu i dobroti. Radnja se dešava u paralelnom univerzumu gde postoje svega dve žive vrste (ne računajući biljke) - medvedi i miševi. Naravno da se oni međusobno ne podnose, štaviše boje se jedni drugih. Miševi obitavaju pod zemljom, a medvedi iznad nje, svako u svom svetu u kome važi da su jedni drugima večiti dušmani. Međutim, tu je mišica Selestine, totalni autsajder i jedna nežna umetnička duša koja svoj život želi da živi slobodno i bez predrasuda. A onda se pojavljuje Ernest, boemčina od medveda, i to odjednom postaje moguće.

Što se animacije tiče, zaista je sjajna, puna akvarela i pastelnih tonova, a pošto su njih dvoje dve preslatke dušice, tako su i nacrtani. Scenario je ustvari adaptacija dečije knjige, ali tema koju obrađuje je dosta ozbiljna i predstavlja veoma aktuelan sociološki problem u stvarnom životu. Taj problem je upravo neprekidna potreba za osuđivanjem nečega samo zato što ga ne kapiramo. Zašto je tako, nemam ni ja pojma. Razmislite o tome (ili nemojte), pa odgledajte film.

A BOY NAMED CHARLIE BROWN/DEČAK PO IMENU ČARLI BRAUN (1969)

 

Ako me nešto asocira na detinjstvo onda su to animirani filmovi o likovima iz "Peanuts" stripova. Sećam se da sam jednu te istu kasetu iznajmljivala iz video-kluba i gledala kao opsednuta, sve dok video rekorder nije crkao, a mi se prešaltali na cd-ove.

Ovaj nas, konkretno, upoznaje sa Čarlijem Braunom, večitim "luzerom" kojem se ukazuje životna prilika da osvetla svoj obraz. Pobedom na državnom takmičenju u spelovanju, dokazao bi svima, pa i sebi samom, da je faca i po. Isprva ga niko od ortaka ne podržava jer smatraju da je nesposoban, a onda odjednom svi od njega očekuju da iskida.

Iako sam kao klinka preferirala praznični specijal, kao poluodrasla osoba smatram da je upravo ova jedna od jačih "Peanuts" ekranizacija. Glavni atribut su definitivno likovi koji su potpuno verodostojni Šulcovom stripu. U isto vreme je i bizarno i prelepo koliko su ova deca starmala, a dijalozi između njih izgledaju kao da ih vode već potpuno oformljene ličnosti. Tu je i čuveni bigl Snupi, najveći car, scena sa čašom vode je maltene antologijska.

Stil animacije i montaže je fazon tipičan za kasne 60-te, obožavanje s moje strane. Muzikom i nisam toliko oduševljena zbog pojedinih numera, ali bože moj. 

Treba poštovati, treba voleti, treba prenositi s kolena na koleno kao babino zlato i šeme za heklanje.

Linus Van Pelt: I understand how you feel. You worked really hard, with the spelling bee and all, and you made a fool out of yourself and everything. But have you notice something, Charlie Brown?

Charlie Brown: What's that?

Linus Van Pelt: The World didn't come to an end.

ROBIN HOOD/ROBIN HUD (1973)

 

Ajd sad da ne bi ispalo da ne cenim imperiju Dizni i hejtujem makar šta, eo jedna preporuka te vrste. U pitanju je dosta kritikovana, ali meni baš draga verzija legende o Robinu Hudu, rođi koji krade od bogatih i deli siromašnima. 

Ovo je jedan u nizu Diznijevih animiranih filmova u kojima su glavni likovi životinje koje se ponašaju kao ljudska bića. Robin je lisica, njegov ortak Mali Džon je, ne tako mali, medved, Šerif od Notingema je vuk, a princ Džon lav koji sisa palac kada je pod stresom. 

Ovaj film mi je u top tri omiljena svih vremena kada je produkcijska kuća Dizni u pitanju. Kao prvo, animacija je old skul, crtana rukom. Kao drugo, humor i dijalozi su baš po mom ukusu. Kao treće, mjuzikl momenata ima u količini koju mogu da podnesem. Iako je podela likova dosta stereotipna, radi pos'o. Neko lično zapažanje je da je Mali Džon u ovom slučaju ipak veća faca od glavnog junaka Robina. Prosto su mu namestili bolje forice, ako mi se dobro čini. Takođe jedan od kultnih momenata je love-hate odnos između princa Džona i njegovog vernog podanika zmije His-a.

"Robin Hud" je verovatno i dalje jedan od Diznijevih filmova u kojem se najviše ističe problem društvene nejednakosti. Izvesno je da bih i sopstvenu decu smarala da ga zgotive bar upola koliko ga ja volim.

MY DOG TULIP/MOJ PAS TULIP (2009)

„Dogs read the world through their noses and write their history in urine."

Za kraj jedna nekonvencionalna priča o kućnim ljubimcima. Animirani film zasnovan na knjizi J. R. Arklija, svojevremenog urednika BBC-a, koja govori o njegovoj bezuslovnoj ljubavi prema kuji nemačkog ovčara Kvini. Iz nekog (meni misterioznog) razloga njeno ime je u romanu promenjeno u Tulip.

Ovaj film će verovatno najbolje skapirati ekipa koja i sama poseduje pse, s obzirom na to da je glavna tema reproduktivni život jedne keruše. Ako odbijate da prihvatite da i psi povraćaju, imaju menstruaciju i potrebu za seksom onda ovo definitivno nije nešto što bi moglo da vam se svidi.

Veoma mi se dopao način na koji je Arkli opisao odnos sa svojim psom zahvaljujuče kojem je spoznao šta znači zaista voleti nekoga. Tulip ga je obožavala, čuvala i pravila mu društvo, a on joj je uzvraćao brinući se za svaki aspekt njenog psećeg postojanja. Njih dvoje su bili životni saputnici i istinski prijatelji jedno drugo. Realno da ne mož' biti realnije.

Pored unikatne naracije, tu je i veoma interesantna animacija koja se razlikuje od svega što sam do sada videla. Ne znam ni kako bih je tačno opisala, sem da me asocira na skice i akvarele u isto vreme. Pri tome se jako dobro uklapa uz samu priču. 

Očigledno da nije za svakoga (za decu nije nikako), ali najtoplija preporuka za braću i sestre kučkare, kao i sve one koji su u potrazi za nečim jedinstvenim i nadasve drugačijim.